Danilo Arsić, učenik četvrtog razreda prokupačke Gimnazije, proglašen je za đaka generacije za školsku 2024/25. godinu. Njegov trud, zalaganje i doprinos školskom životu prepoznati su kako među profesorima, tako i među učenicima.
Posebnu zahvalnost i pohvale uputila mu je razredna, profesorica Glišić, istakavši njegove vrline i posvećenost:
„Velika mi je čast što danas, kao odeljenjski starešina, govorim o Danilu Arsiću kao đaku generacije. Ovo priznanje nije samo kruna njegovog školovanja, već i potvrda izuzetnog truda, znanja i lične zrelosti.
Danilo je bio primer odgovornog i posvećenog učenika – briljirao je u nastavi, takmičenjima i vannastavnim aktivnostima, ali i u međuljudskim odnosima. Njegova radoznalost, analitički duh i spremnost da pomogne drugima činili su ga osloncem razredu. Strpljivo je objašnjavao lekcije, delio znanje i stvarao pozitivnu atmosferu među vršnjacima.
Imala sam privilegiju da ga pratim tokom godina, a ovo priznanje je plod njegovog predanog rada, istrajnosti i ljubavi prema učenju. Verujem da ćemo jednog dana s ponosom govoriti: Danilo Arsić je bio učenik Gimnazije u Prokuplju“, rekla je profesorica Glišić.
Danilo je, emotivnim govorom, zahvalio svima koji su ga podržavali na ovom putu:
„Poštovani prijatelji,
Nikad mi nije bilo dovoljno da samo završim nešto. Hteo sam da razumem, da probam, da se uključim. Ne zato što sam mislio da će mi to doneti bilo kakvu titulu – već zato što sam hteo da mi ove godine nešto znače, a značile su.
Ova škola nije velika, ali mi je dala veliki prostor – da budem svoj. Profesori prepoznaju interesovanja, ohrabruju, ne kažu ,,nema vremena“, već ,,može, hajde da probamo“.
Moje društvo – ljudi sa kojima sam delio ideje, projekte, uspone, pa i poneki pad jesu oni sa kojima sam sazreo više nego što sam očekivao.
Posebno mesto u mom školovanju zauzima moja razredna. Ona je bila tu kroz ove četiri godine, i kad je bilo teško i kad nisam verovao u sebe. Razredna je bila ta koja me je sve vreme bodrila i bila moj zaštitnik. Ova škola ne bi bila ista bez nje.
A ovaj mali grad… možda ne nudi sve, ali mi je dao nešto važno – osećaj pripadanja. U njemu sam naučio da treba dati nešto zajednici, školi, generaciji, da nije sve u tome šta ću ja dobiti, već i šta mogu da doprinesem.
Ulagao sam u školu, jer sam osećao da ona ulaže u mene. Bio sam aktivan jer mi je bilo stalo. Nije me vodio samo cilj, već osećaj da mi je mesto ovde i da to mesto mogu učiniti boljim.
Zašto sam išao na tolika takmičenja, projekte, događaje? Zato što sam želeo da upoznam sebe. Iskustva mi više znače nego ocene, a ljudi više nego diplome.
Da, volim uspehe, ali najviše sam ponosan na to što sam ostao svoj: radoznao, otvoren, društven, ponekad tvrdoglav, ali uvek iskren.
Zahvaljujem porodici – jer su moja sigurna osnova, profesorima – što su me pustili da rastem, razrednoj – što je bila moja podrška i zaštita, drugovima – što smo zajedno gradili nešto vredno.
Ne znam šta me dalje čeka, ali znam da ću uvek tražiti smisao, a ne samo rezultat. Hvala vam svima. Bilo je lepo biti đak ove škole, ali bilo je još lepše biti deo nečeg većeg.
Tako da ovo nije kraj, već početak nečeg novog.“
