Pred parlamentarne izbore zakazane za 25. oktobar, Srbija se nalazi pred još jednim velikim političkim ispitom. Na jednoj strani je vlast koja godinama gradi i učvršćuje svoju političku moć, raspolaže ogromnim institucionalnim i medijskim resursima i nastoji da uveri građane da je upravo ona jedini garant stabilnosti. Na drugoj su studenti, koji su iz univerzitetskih amfiteatara i na ulice izneli pitanje koje je odavno moralo da bude u središtu javnog života: kakva je budućnost zemlje u kojoj se odgovornost stalno odlaže, a poverenje građana iz dana u dan troši?
Ovi izbori zato nisu samo borba za poslaničke mandate. Oni su i svojevrstan referendum o načinu na koji se vlada, o odnosu prema institucijama, o slobodi mišljenja i o tome da li Srbija treba da nastavi putem koncentracije moći ili da otvori prostor za drugačiju političku kulturu.
Vlast koja je navikla da joj se ne protivreči
Posle godina provedenih na vlasti, politički vrh Srbije ponaša se kao da mu pravo da upravlja pripada samo po sebi. Umesto da svaku novu izbornu trku dočeka spreman da polaže račune građanima, vlast nastoji da zadrži poziciju u kojoj se njeni potezi predstavljaju kao jedini mogući, a svaka ozbiljnija kritika kao napad na državu.
U takvoj političkoj atmosferi, granica između interesa države, interesa vladajuće stranke i interesa njenog lidera prečesto deluje zamagljeno. Država ne bi smela da bude ničije vlasništvo, institucije ne bi smele da zavise od političke volje pojedinaca, a javni resursi ne bi smeli da služe kao produžena ruka stranačke kampanje.
Građani imaju pravo da pitaju zašto odgovornost za ozbiljne propuste tako često izostaje, zašto se politička obećanja ponavljaju iz izbornog ciklusa u izborni ciklus i zašto se kritički glasovi neretko dočekuju sa neprijateljstvom umesto argumentima. To nisu napadi na Srbiju. To su legitimna pitanja u svakoj zemlji koja sebe smatra demokratskom.
Najveći problem vlasti nije u tome što je građani kritikuju. Problem nastaje kada vlast počne da se ponaša kao da je kritika sama po sebi nedopustiva, kao da joj izborna pobeda daje neograničeno pravo da odlučuje, a da za svoje postupke ne polaže račune.
Vlast nije država, stranka nije institucija, a izborna pobeda nije dozvola za neograničenu moć.
Studenti su otvorili vrata koja su mnogi smatrali zatvorenim
Upravo su studenti uneli novu energiju u politički život Srbije. Njihov značaj ne proizlazi samo iz toga što su se suprotstavili vlasti, već iz činjenice da su pokrenuli veliki broj građana koji su se godinama osećali politički obeshrabreno, iznevereno ili uvereno da se ništa ne može promeniti.
Njihov pokret podsetio je javnost da građani nisu dužni da ćute, da mladi ljudi nisu dužni da prihvate postojeće stanje kao jedinu moguću stvarnost i da politički život ne mora da se svede na izbor između onih koji već imaju moć i onih koji se nadaju da će je jednog dana naslediti.
Studenti nisu izašli na političku scenu zato što su godinama gradili stranačke karijere, raspoređivali kadrove ili upravljali državnim institucijama. Njihova snaga proistekla je iz građanskog nezadovoljstva, zahteva za odgovornošću i uverenja da se javni život može urediti drugačije.
U tome je njihova posebnost, ali i razlog zbog kojeg ih ne treba posmatrati kroz iste političke obrasce na koje su građani navikli. Njihov ulazak u izbornu utakmicu predstavlja priliku da se politika ponovo otvori za ljude koji ne prihvataju da su poslušnost, stranačka pripadnost i bliskost centrima moći važniji od znanja, poštenja i odgovornosti.
Naravno, studenti nisu nepogrešivi. Nijedan pokret nije iznad kritike, a svako ko traži podršku građana moraće da pokaže kako namerava da svoje principe pretvori u konkretne odluke. Ali između prava da se od studenata traži odgovornost i pokušaja da se unapred diskvalifikuju samo zato što predstavljaju izazov postojećem sistemu postoji ogromna razlika.
Njima treba dati priliku da pokažu šta mogu, a ne unapred im pripisivati sve slabosti političkog sistema protiv kojeg su ustali.
Neravnopravna utakmica, ali ne i unapred izgubljena borba
Poređenje Davida i Golijata nije preterivanje kada se pogleda odnos političkih snaga. Vlast raspolaže razvijenom stranačkom infrastrukturom, iskustvom u kampanjama, vidljivošću u medijima i institucionalnim prednostima koje opozicioni i građanski pokreti teško mogu da dostignu.
Studenti, nasuprot tome, moraju da grade poverenje, dopiru do građana i predstavljaju svoju ideju budućnosti u uslovima u kojima nemaju ni približno iste resurse. Njihova prednost nije u novcu, funkcijama ili kontroli sistema. Ona je u energiji, solidarnosti i nadi da politika ponovo može da bude služenje građanima, a ne sredstvo za očuvanje privilegija.
Posebno je važno da izborna utakmica bude poštena i da svaki građanin može slobodno da odlučuje. Svaki navod o pritiscima na birače, zloupotrebi javnih resursa, kupovini glasova ili drugim nepravilnostima mora se proveravati i dokumentovati. Ali isto tako, takvi navodi ne smeju biti unapred odbačeni samo zato što su politički neprijatni za one koji su na vlasti.
Demokratija se ne meri samo time da li se izbori održavaju. Ona se meri i time da li građani imaju pristup različitim informacijama, da li mogu da izraze svoj stav bez straha i da li njihov glas zaista može slobodno da utiče na ishod.
Zato je važno da građani ne dozvole da ih obeshrabre poruke da je sve unapred odlučeno, da se ništa ne može promeniti ili da je svaka alternativa nužno gora od postojećeg stanja. Takve poruke, svesno ili nesvesno, najviše koriste onima koji žele da zadrže postojeći odnos snaga.
Ako je vlast zaista sigurna u podršku građana, onda nema razloga da se plaši ravnopravne utakmice, kritičkih pitanja i slobodnih medija. Ako veruje u svoje rezultate, treba da ih brani činjenicama, a ne političkim etiketama i pokušajima da se protivnici predstave kao neprijatelji države.
Nije dovoljno promeniti vlast – potrebno je promeniti način vladanja
Podrška studentskom pokretu ne bi trebalo da znači slepu veru u bilo koga. Naprotiv, upravo zato što su studenti otvorili prostor za nadu, važno je da ostanu dosledni zahtevima zbog kojih su dobili podršku građana.
Srbija ne može da se promeni samo smenom ljudi na funkcijama ako se zadrže isti obrasci ponašanja: netransparentno odlučivanje, partijsko zapošljavanje, izbegavanje odgovornosti i potčinjavanje institucija političkim interesima.
Prava promena podrazumeva institucije koje rade nezavisno od toga ko je na vlasti, javne funkcionere koji odgovaraju za svoje odluke, medije koji mogu slobodno da postavljaju pitanja i građane čiji se glas poštuje i nakon završetka izborne kampanje.
Od studentske liste treba očekivati jasne ciljeve, javno obrazložene odluke i spremnost da se preuzeta obećanja pretvore u konkretne rezultate. Ali jednako je važno ne zaboraviti da se od njih ne može očekivati da preko noći isprave sve ono što se godinama nagomilavalo. Promena sistema zahteva vreme, znanje, istrajnost i podršku građana koji su spremni da političare kontrolišu, a ne samo da ih jednom u nekoliko godina zaokruže na glasačkom listiću.
Studenti imaju priliku da pokažu da politika može da bude drugačija. Na njima je da tu priliku opravdaju, a na građanima da ne odustanu od zahteva za odgovornom vlašću bez obzira na to ko će je obavljati.
25. oktobar – više od običnog izbornog dana
Predstojeći izbori predstavljaju mnogo više od nadmetanja dve političke opcije. Oni su test zrelosti društva, sposobnosti građana da prepoznaju razliku između propagande i činjenica i spremnosti da sopstvenu budućnost ne prepuste apatiji.
Vlast će, sasvim očekivano, pokušati da predstavi sebe kao jedinu sigurnu opciju. Studenti će morati da pokažu da njihova energija može da preraste u održivu političku snagu. Konačnu odluku donose građani, a njihovo pravo da odlučuju mora biti poštovano bez pritisaka i manipulacija.
Ipak, bez obzira na konačan izborni rezultat, već sama činjenica da su studenti uspeli da pokrenu ovako snažnu društvenu i političku raspravu pokazuje da postojeće stanje nije prihvaćeno kao nepromenljivo. To je važno u zemlji u kojoj su se mnogi navikli da je politika rezervisana za profesionalne stranačke strukture, dok građanima preostaje da posmatraju, negoduju i čekaju sledeće izbore.
Moj stav je jasan: studenti zaslužuju priliku, poverenje i mogućnost da pokažu da politika može da služi građanima, a ne da građani služe politici. Ne zato što su bezgrešni, već zato što su otvorili prostor za promenu i podsetili nas da niko nema pravo da prisvoji državu.
Vlast koja je godinama imala priliku da pokaže šta zna i može ne može od građana da traži bezuslovnu podršku. Naprotiv, što duže neko upravlja državom, to je veća njegova odgovornost za rezultate, propuste i stanje institucija.
Zato 25. oktobar nije samo prilika da se izaberu novi poslanici. To je prilika da građani poruče da se vlast ne podrazumeva, da se poverenje ne nasleđuje i da nijedan politički centar moći nije jači od prava građana da odlučuju o svojoj budućnosti.
David ne pobeđuje Golijata zato što je veći ili moćniji. Pobeđuje zato što se usuđuje da izađe pred njega. U tome je i najveća vrednost studentskog pokreta: pokazao je da ni najmoćniji politički sistem nije nedodirljiv i da se promena može dogoditi onda kada ljudi prestanu da veruju da je nemoguća.
Srbija ne pripada vlasti. Srbija pripada svojim građanima. A građani imaju pravo da traže više.
