“Ko želi – nađe način, ko ne želi – izgovor”: svedočenje o nemoći sistema u danima snežne blokade

Našoj redakciji se obratila Dragana Marković iz Beograda, koja je želela da podeli svoje iskustvo sa institucijama tokom višednevne havarije izazvane snegom u prokupačkom kraju. Njeni roditelji, jedini stanovnici sela Pestiš, ostali su bez struje, signala i puta do sveta, a pokušaji da dobije pomoć od nadležnih službi pretvorili su se u iscrpljujuću borbu sa administracijom. Njeno pismo prenosimo u celosti.

“Dana 06.10. zbog situacije u kojoj su se našli moji roditelji bila sam primorana da tražim pomoć od grada Prokuplja, odnosno od nadležnih institucija koje su zadužene za problem u kom sam se našla.

oglas

Naime, moji roditelji Jovanović Tomislav i Jovanović Ankica posle penzionisanja žive u selu Pestiš koje se nalazi 30 km od Prokuplja. Kako je iznenadni sneg nedavno napravio havariju nemaju struje od 02.10. kao ni dometa na mobilnom telefonu. Putevi koji su inače u katastrofalnom stanju sada su definitiivno bili neprohodni jer je šuma, bandere, drveće popadalo na put i nije bilo izvodljivo da se prođe redovnim putem.

Redovno sam od 03.10. zvala distribuciju da proverim kada će doći struja i gospodin iz EPS-a mi je nanovo objašnjavao  kakva je nepogoda zadesila grad Prokuplje i da su ekipe na terenu i da se struja očekuje u toku dana… i tako danima…

Obzirom na to da se sa roditeljima nisam čula 4 dana, a napominjem da mi je majka insulinski bolesnik i da insulin prima 3-4 puta dnevno, otac 1957. godište, dakle nije u cvetu mladosti uspaničila sam se da li su dobro zdravstveno. Da li su živi uopšte jer nemaju kontakt sa svetom već par dana, a sami su u selu Pestiš. Odnosno jedini stanovnici su tog sela i još jedna gospođa kojoj je blizu 90 godina. Po savetu jednog gospodina sa društvenih mreža prvo sam pozvala Crveni krst Prokuplje, njih nisam uspela da dobijem. Nakon toga sam pozvala Vatrogasnu službu. Objasnila im sve do detalja. Njihov odgovor je bio da sve razumeju i da je ekipa na terenu, došči su do Gornje Bejašnice – ni blizu Pestiša.

Opet krenem priču ispočetka, da nisam sigurna da li su zdravstveno dobro i da mi samo treba informacija. Oni kažu mi možemo da krenemo u evakuaciju, a Vi im obezbedite smeštaj u Prokuplju. Ja pokušavam da im objasnim da nije problem smeštaj, već da oni imaju tamo čitavo domaćinstvo i da ako su zdravstveno dobro nisam sigurna da će hteti da krenu. Onda mi čovek kaže da u tom slučaju ne može da koristi ljude i mašine i da oni tamo stignu a da roditelji neće da se evakuišu, usput prokomenatarišu rad gradonačelnika Antića i tako dalje… Upute me na lokalnu upravu Prokuplje jer po njihovom oni imaju mašine i oni su ti koji usporavaju posao. Tamo mi se javlja izvesna sekretarica gradonačelnika koja me uredno sasluša i da mi ideju da pozovem Srbija Šume. Ja opet ponovim da meni samo treba informacija ko je zadužen za ljude koji su odsečeni od sveta u bukvalnom smislu i gospođa mi da broj čoveka Janića uz napomenu da ne govorim odakle mi njegov broj. Pozovem Gospodina Janića, čovek me kulturno sasluša i kaže da će odmah pozvati vatrogasce Prokuplje jer je to njihov deo posla, čovek je inače iz Beograda i zadužen je za snabdevanje električnom energijom – dakle osoba koja meni u suštini ne može pomoći ali valjda je ideja bila da se prebaci lopta na nekoga, pa nije važno da li ta osoba može ili ne može da pomogne. Inače, svaka čast gospodinu Janiću. Zovem Gorsku službu spasavanja, ljubazno me saslušaju i kažu da moraju da dobiju poziv od policije kako bi izašli na teren. Zovem policiju oni kažu da zovem vatrogasce… jer je i bio dogovor da se čujemo oko 13 h jer će ekipa izaći na teren u međuvremenu da vide dokle su stigli sa raščišćavanjem puta. Čujem se i dobijam odgovor da ni on sam ne zna šta rade ljudi po selima bez struje, vode, hrane i da bi on znao šta da radi da su njegovi roditelji u pitanju. Vidno iznervirana kažem gospodinu da moji roditelji nisu socijalni slučajevi, da su radni vek proveli u Beogradu i da su otišli penzionisani u selo da odmore mozak od svega. U nekom trenutku kasnije od istih dobijam informaciju da su komadant i načelnik došli do PESTIŠKE PETLJE kolima, na par kilometara od kuće mojih roditelja i da nisu mogli dalje kolima. Pitam pa zar nisu mogli pešaka par kilometara u pitanju su dva života na šta dobijam odgovor da oni nisu spasioci i da dođem ja pa da pešačim, nešto u tom stilu. Suma sumarum ništa. Dan proveden u telefoniranju i prebacivanju lopte sa jedne na drugu instituciju. Bilo je tu još detalja, poziva, ljudi ali zaista nije ni poenta da imenujem pojedinačno već je poenta da ljudski život nije u prvom planu, u prvom planu je prebaciti posao na drugog i odložiti šta se odložiti može .

Jedan divan  čovek Boban Radovanović iz sela nadomak Pestišu, koga smo sestra i ja kontaktirale znajući da je tatin prijatelj i da je upoznat sa situacijom, je rekao sledeće – za 4-5 sati put do vaših roditelja će biti očišćen. Uveče je poslao čoveka do njih, čovek koji ih je posetio je došao do kuće, očistili put… znači nije nemoguće. Ostavio mašine da se raščišćavanje sutra nastavi. Dakle ko želi nađe način, ko ne želi nađe izgovor.

Država je zakazala, ali u njoj još uvek ima velikih ljudi. Hvala njima, a institucijama u Prokuplju još jednom hvala za to što nas podsećaju gde živimo.

Još malo samo, jutros me je zvao čovek iz Vatrogasne, kaže krećemo put Pestiša da posetimo Vaše roditelje. Kažem, nema potrebe, dobila sam informaciju da su zdravi i da su dobro, idite na drugu stranu ako nekom treba… ipak su otišli, slikali se, obećali agregat… obećanje ludom radovanje ili će ovog puta biti drugačije.

Ima ovde još mnogo toga da se napiše ali drugom prilikom.

Pozdrav za sve,

Dragana Marković”