*Napomena: Svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima potpuno je nenamerna
U nekakvom selu živeo je nekakav lekar koji je bežeći od rata morao da se odseli u tazbinu, u mesto u kome su živeli ne suviše rđavi ali nimalo hrabri ljudi . Prrimljen beše kao jedan od najrođenijih. Voleli su ga, prihvatili, poštovali, dali mu počasti kako se obično u svakom selu dočekuje lekar. Nema sela na ovom svetu koje oberučke neće prihvatiti lekara i dati mu poverenje. Tako i bi.
Lekar se kao u ovom selu osećao kao domaći. Toliko je odmah dobro razumeo duh ovog sela da nedugo nakon što se doselio postade važniji od meštana. Njemu poveriše da predstavlja selo. Dadoše mu počasti koje je malo ko imao. Bi izabran za važnijeg od najvažnijih, mudrijeg od najmudrijih, sposobnijeg od najsposobnijih, učenijieg od najučenijih , jednom rečju još malo pa božanstvo. Njemu su se klanjali, njega su zvali da pitaju i kad neko treba da se ode “tamo gde i car ide peške”, njemu su povereni novac, resursi i ljudski životi. On se ubrzo kao i svaka zmija u nedrima odmetnu svojim poslom. Njemu je ovo seoce postalo pretesno za njegove apetite. Ode on u neki veći, moćniji grad gde mu je bilo moguće da zaradi koliko mu drago, da drma bogatije kase, da pravi velike biznise i da predsedava komisijama i odborima koji mogu živote drugih da menjaju ali ipak na selo je stavio šapu i radio šta je hteo. Želja da bude bog i važniji od boga u jednom selu , ne mareći za to kako uništava tuđe male živote, vodila je lekara da misli da se penje na nebo, nesvestan da ustvari silazi u pakao. Nije lekar mario šta će biti kada đavo dođe po svoje. „ Da ja zgrnem, uzmem, otmem, da me se boje, da upravljam sudbinama, da trgujem ljudskim dušama, a jednog dana, ih jednog dana, koga briga, nikad ovo selo nikog nije kaznilo za zločine nad njim“.
Seljaci su kao omađijani voleli lekara-božanstvo, poverili mu svoju sreću, zavisili od njega i njegove dobre volje i ono najopasnije plašili su ga se kao samog đavola. Njegovo ime se nije glasno izgovaralo, negovi zločini nisu smeli da se pominju ni na mestima koja bi mogla da ga spreče i kazne. On se u selo pojavljivao samo kada bi trebalo nekome pretiti, nekome se osvetiti, štetne ugovore skplopiti. Da, kažu mnogi da ga se plaše zbog njegove zle crte ličnosit, voli da preti i da se sveti. Voleo je doktor tu moć, hranila ga je, ljudi su kao u jednoj drugoj priči ćutali o tome da je „car go“, bojali su se da ga ne naljute, da ne navuku gnev na sebe.Kajali su se što ga nisu odmah prozreli i što im je tako vratio gostoprimstvo , ali sve je bilo uzalud. Njemu su ovi ljudi bili nebitni on je oko sebe okupio druge ljude slučne sebi jedan je bio zlatan, drugi drven, treći kameni, jedan leden kao klima uređaj – vešte u zločinu kao on sam, one koji se okreću kako vetar duva i potpuno neosetljive na tuđu nevolju.
Na dan kada selo slavi u čast Sv Prokopija, pade na pamet lekarskom božanstvu sledeće: Ne mogu ovaj narod lagati doveka, možda će za budućnost biti dobro da mi sam svetac kaže da sam najbolji od svih u selu. Ode on svetom Prokopiju i iskaše od njega priznanje da bi narod mislio: “pa eto da je rđav zar bi ga sam sveti Prokopije ovako nagradio”. Reče njemu Sveti Prokopije: Na sva pitanja odgovori mi potpuno iskreno ili će te spržiti strašni oganj tu na licu mesta . Uplaši se lekar pa obeća da će pričati samo istinu.
„ Jesi li ti uvek bio dobar čovek“? Upita sveti Prokopije
“Nikada”, odgovori lekar.
“Jesi li koristio tuđu nevolju?”Upita sveti Prokopije
“Gotovo uvek kada sam mogao” , odgovori on
“Jesi li krao od ljudi koji su te primili kao svoga?” , upita zatim sveti Prokopije
“Normalno, kad su glupi”, odgovori lekar
“Jesi li koristio ovo selo i njegov novac da svoj život učiniš lagodnim?”upita ponovo svetac.
” Jesam, zašto ne bih niko me u tome nije sprečavao,niko zucnuo nije glasno”
“Pa ti nisi lekar, ti si aždaja u telu čoveka. Ja sam ipak svetac, ne mogu te nagraditi, to ćeš morati sam”.
I tako i bi, lekar sam sebe nagradi, praveći se da se da zaista misli da je takvu nagradu zasluživao, ubeđujući celo selo u to. Seljani su se meškoljili, ali kad ih pitaš oni slegnu ramenima i kažu: „Nemoj mene da pitaš, o lekaru koga nagradi Sv Prokopije ja sam nedostojan da pričam. U selu ostade samo aber o tome i čekanje dana da sveti Prokopije naljuti na aždaju i ispravi ovu grešku. A taj dan će doći, takvi dani uvek dođu
Radojka Domanović
Hahaha, svaka sličnost sa stvarnim licima je potpuno nenamerna.
Ko je Radojka Domanović, baš bi voleo da je upoznam, ako ništa drugo da je čast pićem zbog nenamernih sličnosti.
Hahaha, svaka sličnost sa stvarnim licima je potpuno nenamerna.
Ko je Radojka Domanović? Baš bi voleo da je upoznam, ako ništa drugo da je častim pićem zbog nenamernih sličnosti.
Skroz nepismen tekst.