Piše: Boban Hadži Stojković
Dan 5.
Tamarë, Albanija!
Kroz san čujem alarm. Spavao sam tvrdim snom. Stigao me je umor. Ne čujem nikog iz susednih soba. Verovatno spavaju. Navikao sam da ustajem rano. Tako celog života. Budem nekad ljubomoran na one što mogu da spavaju do 9-10. Ustajem! Treba se pripremiti za današnje pešačenje.
Razmišljam kako li će novajlije? Da li će moći pratiti tempo?
Stariji su ljudi. Prilagodićemo tempo njima, ali i danas se hoda blizu 40 kilometara. Ako ne izdrže, nek se autom izvezu do vrha, bolje nego da brinemo zbog njih.
Naše današnje odredište je mesto Koplik. Grad na obali Skadarskog jezera. Nalazi se na magistralnom putu koji povezuje Podgoricu i Skadar. Danas nas očekuje i veliki uspon serpentninama.
Ekipa se polako budi. Ostali su verovatno do kasno! Nisam nikoga čuo kad su dolazili u smeštaj. Zaspao sam pre nego što su došli.
Izlazim u hodnik i sakupljam svo voće sa stola, krijem ga u našoj sobi.
Da napravimo malo jutarnje humorgimnastike. Smeh je sam po sebi zdrav. Ljudi koji se smeju, duže žive! Nisu naši stari džaba koristili izreku…”Ko se smeje, zlo ne misli!”.
Tako Milanče i ja! Da li zbog umora, stresnih situacija, nešto nas je gonilo na smeh. Gledali smo da ne preteramo i ako se to nekad činilo preterano. Jednostavno smo bili zaduženi da grupi nagnamo osmeh i to u trenutku kad smehu nije bilo mesta.
Ustaju već svi. Čuju se glasovi. Kažem Milančetu, sad kad vide da nema voća… i odmah počinje smeh, hahahaha…
Nisam primetio, meh za vodu u rancu iz nekog razloga kroz usisno crevo je izbacio vodu. Posteljina mokra, probilo je do kreveta. Pomisliće ljudi da sam se uneredio. Moram da im objasnim da je to samo voda. Podižem posteljinu i ostavljam da se suši. Pakujemo se i prvi se spustamo dole gde smo sinoć sedeli, da popijemo jutarnju kafu. Translejtujem srpski u albanski i objašnjavam gazdarici da sam u krevetu prosuo vodu, da sam uredno podigao posteljinu, da ne misli na ne daj Bože.
Ona se nasmeja i rukom mi pokaza, ma ajde, nije to ništa, srediću ja to! Popismo kafu!
Govorim, Milanči, ajmo malo ispred da se razmrdamo i da vidimo gde smo, šta smo? Juče ništa od mraka, ali i od umora nismo mogli videti, niti razgledati! Centar Tamarë je popločan prelepim kamenom. Skoro je sve u kamenu.
Toga imaju u izobilju, zašto ga ne iskoristiti? Sve je na jedan lep način svedeno i ništa nije natrpano. Moglo bi se reći, fantastično! Ceo eksterijer daje neku egzotiku ovom malom mestašcu.
Preko puta smeštaja se vide ostaci dobro poznatih Hodžinih bunkera.
Da, dobro ste pročitali. Enver Hodžini bunkeri! Prvi put sam se sa njima susreo kao klinac na Ohridskom jezeru. Moj ujak je bio oficir JNA, sa službom u Prilepu. Prilikom letnjih raspusta smo porodično išli na odmor, pa tako i na Ohrid. Obilaskom Struge sam se prvi put susreo sa bunkerima.
Preuzeh sa interneta koju reč o bunkerima.
Bunkeri u Albaniji bili su deo širokog fortifikacijskog sistema izgrađenog u periodu između 1960. i 1986. godine za odbranu Albanije od NATO snaga i Varšavskog bloka. Ovaj sistem koji je činilo preko 750 000 bunkera (u prosek 5,7 bunkera na svaki kvadratni kilometar), sagrađen je u vreme vladavine Envera Hodže. Važio je za paranoičnog vodju, višegodišnjeg diktatora i najizolacionističkog staljiniste, od kraja Drugog svetskog rata do njegove smrti 1985. godine.
Toliko o bunkerima…
Lagano se okuplja kompletna ekipa. Tu su i vlasnici hostela. Hoće da se slikaju sa nama za uspomenu. Pakuju nam svašta da ponesemo, da nam se nadje na putu. Slikamo se!
Pozdravljamo se i zahvaljujemo na ukazanom gostoprimstvu!
Svi smo spremni. Nas trojica i Nataša ćemo asfaltnim putem, a dvojica planinara će preko obližnjeg mosta preći reku Cijevnu i ići desnom stranom planinarskim stazama.
Milan na dalje mora u papučama. Bandažirao je žuljeve i nije u mogućnosti da hoda u patikama. Prilagodićemo tempo njemu…
Kombijem će Nela, a Dušan i Nebojša, će nas džipom pratiti do izlaska na vrh serpentnina.
Rade i Bojan se odvajaju od grupe i idu na drugu stranu reke. To sada iz ovog ugla je bilo u najmanju ruku opasno! Zbog čega? I ako su iskusni planinari, dugo su u ovom sportu, mišljenja sam da tako odvajanje od grupe, korišćenje nepoznatih staza, može ugroziti celu grupu i usporiti napredak, a ne daj Bože da je došlo do bilo kakvih povreda.
Bog nas čuvao i sačuvao!
Nije se ništa desilo, ali sam zbog njihove odluke i te kako bio nemirnog duha. Sve vreme dok sam mogao krajičkom oka sam pratio njihovo kretanje. Put je i njih, i nas vodio dolinom Parka prirode reke Cijevne. Opijen njenom smaragdnom zelenom bojom, nisam skidao pogled sa nje. Pomislih se kako li je tek leti? Kako se provode ljudi koji posećuju ove prelepe predele? Na sve strane samo kamen i voda. Visoki vodopadi padaju sa stenovitih formacija. Priroda je to uredila na najlepši mogući način? Rečima se ne može opisati. Puno je katoličkih crkava.
Neobičan kraj u najmanju ruku.
Dok hodam nailazim na tablu koja kazuje da izlazimo iz mesta Tamarë. Razmišljao sam tada, ali i sada dok pišem! Javor, Ostrici, Dobrinja, Selce, Orahovac, Peštan, Tamara, Kastrat, Bratoš, Goraj, Zagora, Kolpik…i td. Puno je srpskih toponima. Srbi koji su živeli u Albaniji su albanizovani tokom vladavine kralja Ahmeta Zogua, a kasnije i pod komunističkom palicom Envera Hodže, koji je sistematski gasio srpski identitet, ukinuo srpske škole, zabranio ispovedanje vere, menjao prezimena, a deci se nisu smela davati srpska imena. Srbi u Albaniji žive vekovima, ovde su autohtoni bez obzira što je u vreme balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, bilo dosta onih koji su otišli put bivše Jugoslavije. Srbi su starosedeoci na ovim prostorima.
I tako, svugde nas ima i svugde su iste ili slične patnje. Napaćen smo mi narod…
Usporavam da slikam ove lepote koje nas okružuju. Sustiže me Nataša! Natašu znam već nekoliko godina. Upoznali smo se prilikom organizovanja jedne od planinarskih akcija “Obilazak topličke transverzale”. Nataša mi je bila kontrolor ispred PSS-a i od tada traje naše poznanstvo. Sada posle mnogo predjenih kilometara mogu reći da sam stekao druga do groba, bez hronične upale zgloba!
Nale, bravo za hrabrost!
Hvala za savete!
Okrećem se i vidim Milančeta da je nešto malo iza nas. Snima live za Instagram. Obraća se svojim pratiocima. Milan Konzul, u Nišu, u Dušanovom bazaru drži dve teretane. Nazvao ih je KONZULAT! Nisam ga pitao po kome, po čemu? Lepo je ime, zvučno, prepoznatljivo!
Usporavamo svo troje. Nema nam ga Milan? Zaostaje za nama. Rešava usputno sve probleme. Saznali smo da su Rade i Bojan u malom problemu. Most kojim su trebali preći na našu stranu je zatvoren za prelaz. Moraju da dodju do drugog mosta, koji je nizvodno, ali na teritoriji Crne Gore. Mogu biti u ozbiljnom problemu! Ako ih vidi pogranična policija…
Nela kombijem polazi ka graničnom prelazu Zatrijebačka Cijevna – Grabon da se posavetuje sa službenicima i da im kaže o čemu je reč.
Naša grupa se na raskrsnici odvaja ulevo i lagano ulazimo na uspon ka serpentninama…
Kažem Nataši evo ih, stegnite zube da i to pregazimo. Nataša će, Boki, ovo je samo početak, iza one okuke tek počinje uspon. Za 3-4 kilometara moramo popeti 600 m visinsku razliku.
U prvi mah mi je zazvučalo baš dosta.
To vam je otprilike kao da sa Devojačkog groba popnete Trem, slična je visinska razlika.
More, šta je to za nas iskusne planinare? Idemo ljudi, pijte vodu, uzmite nešto slatko!
Društvo nam je sve vreme puta pravio čudan čikica na motoru. Sa narandžastim prslukom liči na običnog “bajkera”. Medjutim, ne! Sve je osim običnog. Još nisam naišao da jedan put na dnevnom nivou obilazi i čisti od sitnijih odrona čovek na motoru. Ruke, lopata i metla su mu glavni alati. Veće kamenje sklanja rukama, a manje lepo očisti lopatom i metlom. Idealno rešenje! Tu živi. Tu radi. Dobro njemu. Dobro svima! Put bez ijednog kamenčeta, a kamoli stena.
Dolazimo do velike okuke. Pogled već tada puca na veličanstvenu dolinu koja vodi ka jezeru i Podgorici. Pogled okrećem ulevo i tek tada shvatam da smo tek na početku uspona. Nataša mi govori, Boki, to je to! Odavde kreće uspon o kom sam ti pričala. Pogledah naviše i ugledah put koji liči na ogromnu zmiju koja je ispreplela planinu. Iskreno, na ovako nešto u svom životu nisam naišao. Inženjeri su se baš potrudili da na ovaj neobičan način savladaju veliku visinsku razliku. Vidim da se na najvišoj tački nazire nešto nalik vidikovcu. Bio sam u pravu. Nije me prevarilo oko. I ako od skoro nosim naočare za čitanje, na daleko još uvek dobro vidim.
I dalje sam u društvu Milančeta i Nataše, ne udaljavam se od njih, uspon je i bolje da budemo skupa. Pričamo o svemu i svačemu. Oni o svojim mukama, ja o svojim.
Svako po nešto, svi smo prošli kroz neke teške periode…
Nadam se da mi, Nataša, neće zameriti što ću kroz ovu moju priču, provući jedan težak period njenog života. Za mene lično ona je majka hrabrost, za sve preživljeno!
NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999.godine, bila je završna faza rata na Kosovu i Metohiji, trajala je od 24.marta do 10.juna. Avioni alijanse su za 78 dana napravili 38400 letova, medju kojima 10484 napadačka, a jedan od takvih je zamalo usmrtio i Natašu. Tog 5.aprila je bombardovan Aleksinac. Prilikom bombardovanja poginulo je 11 civila, medju kojima i Natašin suprug.
Bog dušu da mu prosti!
Pričala mi je o njihovom zajedničkom životu, prijateljstvu pre nego su ušli u vezu i venčali. Bajkovita, teška i tužna priča… Govori mi da se i dan danas njegova četvorica prijatelja sa ekonomskog fakulteta okupljaju i tako održavaju sećanje na tragično nastradalog druga.
Kroz tu njenu priču sam se vratio u prokletu 99-tu, i setio se zvuka tomahavki, aviona i bombardera. Blaga jeza je uvek prisutna na samu pomisao.
Razmera aleksinačke tragedije, besmisleno ubijanje nedužnih civila i destrukcija nad malim gradićem na jugu Srbije, šokirali su svet tako da je komanda NATO bila prinuđena da prizna da je razaranje grada bila navodna tehnička greška. Aleksinac je sa svojim nevinim žrtvama proglašen kolateralnom štetom. Tada je po prvi put upotrebljen cinični eufemizam KOLATERALNA ŠTETA!
Razgovor prekida Milan. Sustiže nas onako u papučama. Ide zadihano i saopštava da su se planinari namernici koji su išli drugom stranom reke nekako iskobeljali i prešli granicu sa Crnom Gorom. Nela će ih dovesti kombijem. Ako pešače, neće nas stići još za dva-tri sata u najmanju ruku. Ne treba nam usporenje, bolje nek se dovezu.
Nastavljamo ka vrhu, tamo-ovamo!
Kako sam se nadao da će biti teško uspenjati se, prevario sam se! Možda zbog razgovora, ili fenomenalnog pogleda, ali smo veoma brzo bili na vrhu. Osetio se blagi umor, tek da pokaže da se išlo nekim usponom, ništa strašno!
Džipom nas sustižu Dule i Neša, odlaze do vidikovca. Tu će nas sačekati. Sustiže nas i kombi. Nela i Bojan se voze. Rade za volanom. Svira! Najavljuje da stiže pojačanje. Konjica! U najavi je proboj Skadarskog fronta.
Odmorićemo se na vidikovcu, slikati se grupno za uspomenu, pa u proboj! Pola 12 je, a do Kolpika ima još 20 km. Treba ispešačiti, a očekuje nas dobar spust.
Krećemo, palim kameru, snimam nestvarne predele. Nakon nekih 500 metara smo zastali da napravimo još koju fotografiju za uspomenu. Dok se slikamo, vidim da Dušan prolazi putem i ne vidi nas da smo se odvojili ulevo zbog slikanja. Povikah, onako vojnički, Dušane! Čuo me je i zaustavio se. Nek mi oproste ako ovo čitaju, jesu stariji ljudi, uz dužno poštovanje prema njihovim godinama, ovde smo svi isti i nisam se trudio da persiram, i ako je to nešto što bi u normalnim situacijam bio neizostavni deo kulture i vaspitanja.
Nisu nam zamerili!
Grupisasmo se! Nela vozi Nebojšu, a Rade je i dalje za volanom kombija. Ima neki problem sa paljenjem. Stajemo da vidimo u čemu je problem i pravimo kratku pauzu? Otvara se hauba, svi nešto gledamo, a ništa ne vidimo!
Neko reče, ajmo nas trojica polako, rešiće Rade problem i stići će nas. Pridružuje nam se i Nebojša. Izrazio želju da malo pešači.
Sa Radetom ostaje Dušan, Bojan, Nela i Nataša. Tu je i drugi auto, zlu ne trebalo!
Nas četvorica krećemo. Nebojša uzima krst u ruke i nosi ga ispred svih nas. Krst je sa Svete Gore, štavljena koža, premazan je voskom, išao je sa srpskom vojskom, probijao solunski front! Velika blagodat! Dobili smo ga od vlasnika da ga prenesemo do Krfa i Vida, u spomen Div junacima.
Udaljujemo se prilično od mesta gde smo ih ostavili. Još uvek ih nema. Počinjemo da brinemo.
Ne znam kako nismo to odmah saznali, ali… Nebojša koji ide sa nama je u stvari Nebojša Jevrić, srpski književnik, novinar i ratni izveštač.
Prolazimo kroz prava planinska sela. Sve je od kamena. Od ograda, kuća, staza, stepeništa, pa čak pored puteva nailazimo na velike bazene sa vodom, meni liče na pojila za krave. Tu se sakuplja voda zimi, da bi je imali u letnjem periodu…
Uporno pokušavamo da ih dobijemo zarad informacije o kombiju. Bojan se javlja Milanu i izražava ljutnju zbog našeg odlaska…
Kombi su napokon upalili. Povukli su ga džipom i upalili. Nema gašenja dok se ne stigne u Koplik. Automobili produžavaju pored nas i sići će do prvih sela u nizini, tu će nas čekati. Rade vozi kombi. Neli se u autu pridružuje Nebojša. Trudi se koliko može da pešači, ali mu je evidentno zdravlje narušeno. Grupi koja pešači se priključuju Dušan. Bojan ga još nema. Nije hteo i ovu deonicu da predje kombijem, već će je “pretrčati”…
Nakon prelaska najviše tačke izlazimo na nešto pitomiji deo, zaravan. Put vodi prema Kastratu i Zagori.
Nailazimo na kuće u kojima se vidi život, ali zbog prohladno vremena su svi unutar kuća. Nailazimo na djake pešake, koji su oduševljeni što nas vide. Ja im se javih sa mirdita, oni otpozdravljaju. Sa leve strane ugledah školu, a u školskom dvorištu i decu.
Kako idemo, vidim da nešto dobacuju i ne kapiram u prvom momentu šta?
Okrećem glavu i vidim jednog od njih da svoje ruke drži na grudima, simbolizuje dvoglavog orla i dobacuje visokim tonom. Ukapirah da je to samo iz revolta, zato što Milan nosi o ranac zakačenu repliku zastave Gvozdenog puka. Rekoh mu, Milane, skloni, ne bi bilo dobro da imamo probleme. Da li me je čuo ili ne, nije sklonio zastavu.
Produžavamo dalje…
Krećemo sa spuštanjem. Već je 14 časova, a do Koplika ima dosta. U daljini mi se čini da vidim neku vodu. Protrljah oči, stvarno voda! Skadarsko jezero!
Jedno od omiljenih jezera na kojima sam pecao. Više puta prilikom letovanja na crnogorskom primorju sam bio gost ovom jezeru. Nekada se znalo i iz Prokuplja zapucati pravo do sela Donji Murići, tek da se malo isćefimo… Ribolov je čudo i nadam se da ću ove godine naći vremena za pecanje. Kako na Skadru zna da prži sunce, tamo se na pecanje ide rano ujutru. Oko tri ujutru se kreće na pecanjem, a eventualno oko 8-8:30 se završava. Jer sve preko toga se teško izdržava. Jednom prilikom sam uhvatio oko 40 kg. DA! Nije laž, čak je bilo 42 kg tačnije i to: brone, ljolje, skadarskog klena, babuške i tek po nekog sitnog skadarskog krapa ili kako ga mi zovemo šaran. Sećam se da smo skuvali kukuruz, polili ga aromom od maline i sa tim nahranili mesto. Tri udice redno uvezane, bolonjez od 6 m i udri. Modre jagodice na prstima od nameštanja mamaca…doživljaj koji se i dan-danas pamti!
Nekad bilo, sad se prepričava!
Svakojake teme su dotaknute tokom pešačenja i bilo je zanimljivo pričati o njima. Jedna koja je na mene onako ostavila trag je tema o ponašanju naših ljudi, o bahatosti, lopovlucima i prevarama.
Jednom prilikom sam stao u odbranu jednog mog “prijatelja”, koji je nešto zabrljao i zaglavio u zatvoru. Moj stav je tada bio veoma blagonaklon zbog našeg poznanstva, pa sam stao u njegovu zaštitu u priči sa ljudima koji su ga optuživali. U toku razgovora mi jedan govori. Boki, ne brani ga, on je ukrao od tvog pradede, dede, oca, uzeo je od nas, a to se ne prašta!
To što mi je rečeno tada, čujem nešto slično i sada od Dušana. U jednom trenutku našeg razgovora kaže…Bobane, najteža kazna sledi kada ukradeš od mrtvih.
To Bog ne prašta!
Ta rečenica mi je puno toga rekla. Vratila me je na fabričko podešavanje. Dobro mi i postojimo kao narod! Mnogo toga je lošeg uradjeno i zato nam se sve ovako i vraća. Mnogo toga lošeg se i dan-danas radi, tako da ćemo se lepog teško nagledati.
Nisam optimista po pitanju nekog boljitka u našoj Srbiji. Prost je primer da na Kosovu ne postoje kockarnice, dok ih kod nas reklamiraju sportisti, ili te iste finansiraju plate odredjenim ministarstvima. Gde je kraj tom ludilu?
Zamisli se srpski rode! Nije sve u busanju i tetovažama…
Prolazi brzo vreme. Hoda se. Pričamo. Imamo još par kilometara. Donosimo odluku da zbog kombija (alternator ne puni), dok se još vidi prevezemo 4-5 kilometara od Zagore do Kolpika. Da ne rizikujemo da se bez svetla vozimo po mraku. U medjuvremenu pozivamo čoveka koji će nam ugovoriti da kombi ostavimo kod majstora, a koji će ga popraviti.
Stižemo u Zagoru. Nela se potrudila da nas dočeka. Tu su kiseli krastavčići, tu su čvarci i suvo meso mesare Mitrović iz Prokuplja, da malo zavaramo prazan želudac, dok ne stignemo da večeramo.
Ulazimo u vozila. Gust saobraćaj, možda je i bolje što smo zaobišli ovu deonicu i nismo pešačili. Krivo sedi, pravo zbori!
Brzo dolazimo u Kolpik. Naše današnje konačište.
Kolpik je gradić u severnoj Albaniji, u blizini Skadarskog jezera. Ima oko 4000 stanovnika. Nisam ga puno upoznao, da bih o njemu više pisao.
Na ulazu nas navodi čovek gde da ostavimo kombi. Moderna radionica, moderan majstor. Zna engleski. Isprobava uredjajem i utvrdjuje da alternator ne puni akumulator. Potvrdio je naše sumnje.
Ajmo momci, uzimajte stvari, smeštaj nam je blizu, kombi ostaje.
Tovarimo rančeve na ledja i odlazimo do smeštaja.
Ulazimo i razmeštamo se po sobama. Sobe hladne. Uključujemo klime. Greje, ali se ne oseća. Kreće nervoza. Smirujem situaciju koliko mogu. Na tapetu je gazdarica. Zamolili smo je da nam bar budu uključeni bojleri, ali dogovor nije ispoštovan.
Razumem ih. Štede ljudi.
Nisu možda bili sigurni da li ćemo doći, ko zna!?
Kako-god, nakon kratkog komešanja, dogovaramo se da izadjemo na večeru. Sin naše gazdarice će nas odvesti do nekog restorana na periferiji. Nas nekoliko sedamo u kola, a druga grupa sa Dušanovim džipom. Dolazimo na parking restorana i onako skupa ulazimo unutar. Restoran kao restoran, ništa specijalno. Gledam gde da sednem i odmorim pete i listove. Danas se dosta prošpartalo.
Pitamo šta imaju od čorbi. Bilo bi dobro nešto toplo kašikom kusnuti. Preporučuju riblju čorbu. Veoma brzo nam istu poslužuju. Probah je, nije loša, ali ni prić onoj koju ja pravim. Moja je jedno deset puta bolja.
Od silne ponude jela u jelovniku, nas nekoliko biramo picu, tu ne možemo mnogo omanuti. Jes da nije neka podloga za vino, ali to je što je! Nakon večere pijemo Dušanovo vino. Kupio je neko imanje kod Topole, tamo gaji groždje i spravlja dobro vino. Domaćinsko, pravo! Kao naši stari nekada.
Vreme u restoranu brzo prolazi, ali je vreme i da se krene. Opet se vodim onim, kad je najslađe, prekidaj!
Pre nego smo pošli, Dušan zamoli Nebojšu da nam pročita svoju pesmu…
U smeštaj se vraćamo džipom. Kako smo se devetoro potovarili i sad mi nije jasno. Znam da smo se nas trojica, obojica Milana i ja, vozili u zadnjem tovarnom delu. Da smo nabasali na policiju, mislim da bi nas pohapsili ili u najboljem slučaju odveli pravo u skadarsku ludnicu.
Kako se večeras dočekuje srpska nova godina, dogovorili smo se da istu dočekamo u jednoj od iznajmljenih soba. Rade će pročitati jednu od putničkih molitvi, da okadi sofru i da se svi poslužimo hlebom i vinom. Čekamo 12 sati.
Zdravica se drži. Čestitamo jedni drugima. Želimo zdravlja i sreće. Odlazimo na počinak.
Zanimljiv dan. Pun neizvesnosti i nervoze. Sutra je novi dan. Novi poduhvat.
Skadar nas očekuje.
Sutrašnjim danom završavamo naše pešačko hodočašće.
Odlazim do sobe, oči držim otvorene taman toliko da objavim kratak tekst i izbacim koju sliku sa današnjeg hodočašća.
Laku noć, drugari!
Nastaviće se…
