Piše: Boban Hadži Stojković
Dan 4.
Krajičkom oka gledam kroz prozor. Još uvek je mrak. Prozor zaledjen. Noćas je bilo -18. Pogledah u sat. Rano je da ustajem. Tek je 5 sati. Uzeh telefon da propratim vremensku prognozu.
Danas ulazimo u Albaniju. Prognoza kaže da će u nekom periodu vreme biti sunčano. Mislim se kao naručeno, tako samo Bog uređuje hodočasne pute.
Čačkam po fb… Poslah mojoj Dani poruku. Javljam da sam ustao i da se dobro osećam. Stanje je redovno. Spreman sam za prokletijski manevar. Pogledah opet sat, vreme leti! Već je 6 sati. Ajmo vojsko. Ustajem. Odlazim do kupatila. Moj cimer Milanče je navikao da ja prvi ustajem. On voli da spava. Mladost-ludost!
Budim ga. Ajde, cimeru! Diži se! Oblačimo se, pakujemo i silazimo do restorana. Dogovor je da krenemo u 7 sati ka granici. Čekamo kombi, još uvek ga nema. Ajde dok Rade upali kombi i dodje, da mi popijemo po kafu. Struje još uvek nema. Kažu da se radnici elektrodistribucije muče dva dana i noći. Na nezgodnom mestu je pao dalekovod, a sneg je dosta napadao. Hladno vreme i minusi im stvaraju dodatne probleme. Čekamo da se zagreje aparat. Agregat radi od ranog jutra. Stiže kafa. Popismo i kafu, a kombi ga još uvek nema. Aj da podjemo do njega, da vidimo šta se dogadja. Dolazimo do dvorišta gde je parkiran. Rade je pokušao da ga istera, ali tragovi šlajfovanja u mestu su vidljivi. Eto njega gura kolica i lopatu. Već se snašao. Kod komšije uzeo i natovario pepeo. Posipaće ispod točkova. Rade, nemoj da se mučiš, imaš nekoliko konjskih snaga, izguraćemo kombi, kao što ćemo izgurati Prokletije! Krenu mali smeh…
Gde su mladi, tu je i smeh.
Dao je Bog fizičku snagu. Na 1, 2, 3, izgurasmo kombi. Popakovasmo rančeve i torbe, zahvalismo se Faru na gostoprimstvu i eto nas putem ka crnogorsko-albanskom graničnom prelazu. Ostavljamo Plav za sobom. Nadam se da ću doći u letnjem periodu, tad ovaj kraj obiluje prirodnim lepotama, koje svakog ostavljaju bez daha. Preporuka svima da posete dolinu Grebaje.
Do granice smo brzo stigli. Crnogorski policajac nas već upozorava da albanska policija ne propušta vozila koja nemaju vuču na sva četiri točka.
Pokušaćemo, ako nas ne puste, ići će kombi drugim putem, zaobilaznim, preko Podgorice.
Dolazimo do albanskog graničnog službenika. Pitao nas je na tečnom engleskom gde smo se uputili i da kombi ne sme pustiti, jer su putevi neprohodni. Milan mu govori da ćemo mi pešice ka mestu Tamara, a kombi će se vratiti i ići drugim putem! Deluje kao da ne veruje da mi idemo pešice preko planine! Verovatno misli da se zezamo ili da smo neki ludaci. Nije mu bilo ništa jasno, ali dobro!
Dogovaramo se! Delimo se u dve grupe. Jedna je ona koja pesači preko Prokletija, i druga koja će nam kombijem preko Podgorice doći u susret. Pozdravljamo se. Slikamo se na granici pred polazak. Svako kreće svojim pravcem! Milanu su na nogama izašli žuljevi. Zamenio je obuću. Usporićemo tempo, ne trebaju nam veće povrede. Treba pešačiti još nekoliko dana. Nas trojica još uvek nemamo problema sa žuljevima, osim bolova u petama i listovima. Bolovi su posledica dugog pešačenja.
I ako su najavili sunčan dan, još uvek je hladno, a vrhovi su pod oblacima.
Prvi deo puta je ravan i nije uopšte naporan. Nailazimo na prvi putokaz. Piše Koplik, Shkoder i Velipoje. To nam govori da smo na pravom putu.
Svakako pratimo mape, ne bi smo da zalutamo. Zbog smanjenog saobraćaja, ostavljena nam je mogućnost da slobodno, žargonski rečeno, opušteno hodamo putem. Raširili smo se kao u seriji Smogovci! Oni malo stariji znaće o kojoj se seriji radi, a za mladje da napišem koju reč…
“Smogovci” su hrvatska humorističko-dramska TV serija koja se osvrće na život porodice Vragec. Smatra se jednom od najpopularnijih serija za decu i omladinu u istoriji jugoslovenske televizije. Vi “malo stariji” nadjite na netu i evocirajte uspomene na detinjstvo.
Kreće blagi uspon. Vrhovi se kroz maglu migolje. Postrojeni kao počasna straža. U stavu mirno dočekuju hodočasnike. Svašta mi je prošlo kroz glavu. Dosta simbolike!
Na nekoliko mesta nailazimo na zaledjen put. Nije običan led, već debljine od 20 i više centimetara, i to baš u krivinama sa usponom. U pravu su granične službe, što su zabranili prolazak. Kombijem po ovakvim uslovima, i ako je Rade iskusan vozač, teško da bi prošli.
Sa desne i leve strane puta se izdižu stenovite formacije. Lednici vise sa stena. Na nekim mestima su dužine 10 i više metara. Dok hodam u daljini čujem odrone. Sunce topi led, a on povlači stenje! Tutnji na nekoliko mesta. Nestvarno! Daleko je, pa i snimiti ništa ne znači. Ovo treba doživeti. Oko za oko, slika za sliku!
Ne verujete mi!? Ako mi ne verujete, možete sa mnom povodom 120 godina, pa ćete se uveriti!
Oni koji me poznaju, znaju da sam ljubitelj divljih ptica. Raspoznajem po pesmi mnoge vrste. Gde god da odem, bilo more, ili planina, osluškujem da čujem pesmu ptica. Sve vreme puta nit čujem pesmu, nit videh pticu. Pitam drugare da li su primetili da nijednu pticu nismo videli? Kao da osim medveda, koji je na ovim terenima domaća životinja i sve ostale životinje spavaju zimskim snom.
Prokletije su ovo! Sam naziv upućuje na netaknutu divljinu, nepristupačne vrhove, zastrašujuće litice!
Mnogi je smatraju najlepšom planinom Balkana. Balkanski Alpi! Nalazi se na tromeđi Crne Gore, Srbije i Albanije. Najviši vrh Prokletija i Dinarida je Maja Jezerce ili Jezerski vrh. Visok je 2 694 m n.v. Vrh se administrativno nalazi u severnoj Albaniji, u okrugu Skadar, u blizini sa granicom Crne Gore.
Putem kojim mi idemo preko Prokletija vodi od granice, preko Vrmoše, Gropata, Selca i do našeg današnjeg odredišta i konačišta, Tamara!
Danas sam čuo da će nam se tamo pridružiti dvojica hodočasnika, Dušan i Nebojša. Ljudi su stariji. Ići će sa nama…
Nailazimo na prvi most. Pokrivene snegom i ledom, tek negde proviruju drvene daske. Most je podaščan daskama. Molimo se Bogu da prodjemo. Šalim se! Preko mosta prolaze vozila, što ne bi i mi?
Vidi se da je jak. Ispod huči voda. Vadimo telefone da slikamo. Držimo ih čvrsto, jer ako padnu…
Snimamo. Vodopad je baš ispod mosta. Voda smaragdno zelene boje. Raj na zemlji. Kao što je prognoza pokazala, nije slagala, sunce nas je ogrejalo. Na sve strane visoki prokletijski vrhovi. Sve je prekriveno snegom. Neki od vrhova su još u oblacima, a neki odlično vidljivi. Zimska idila. Nailazimo na još jedan putokaz, a na njemu pored ostalih imena i ono što je nama današnja destinacija, mesto Tamara!
Samo što smo se oduševili sa jednim vodopadom, eto ga drugi, treći i tako u nedogled. Vodopada na svakom koraku! Albanija je zemlja prebogata vodama. Sve reke pripadaju slivu Jadranskog/Jonskog mora . Najznačajnije reke su Drim, Vojuša, Škumbe i Mat. Uprkos izobilju voda, klimatske promene i loša infrastruktura izazivaju ozbiljne probleme sa vodosnabdevanjem.
Kad bi Srbija imala ovakav potencijal, gde bi nam bio kraj?
Idemo dalje. Nailazimo na planinske zaseoke. Na nekim kućama se vidi dim iz dimnjaka. Čuje se lavež pasa. To nam govori da tamo neko živi. Čudimo se tim ljudima.
Kako žive u ovoj nedodjiji? Ne daj bože da ti se nešto desi, ko će doći?
I ako je sunce ogrejalo, minus nije popustao. Voda koja kroz crevce dolazi iz meha se zaledila. Nisam pokušavao da je odledim. Vodu pijem iz krajputnih izvora. A izvora i česama je bilo baš dosta. Reklo bi se na svakom koraku. Mnogo snega, mnogo vode. Prosto!
Prošlo je 3,5 sata. Brzo hodamo i ako nas sve vreme prati uspon. Reč po reč, korak po korak, eto nas već na prevoju. Visina 1450 m n.v. Snega u izobilju. Reklo bi se preko glave.
Nailazimo na neki manji ski centar. Tek po neki čovek i radnici službe koje održavaju saobraćajnice.
Razgovaramo medjusobno i pitamo se zbog čega ovde nisu uradili velike ski centre? Imaju sve činioce za tako nešto? Planina. Sneg. Duge zime. Medjutim, donosimo zaključak da ove planine nisu toliko pitome da se organizuje ski centar. Strme i stenovite, što ne odgovara velikom broju skijaša.
Izlaskom na ovaj prevoj završavamo današnji uspon. Nije da je bilo lako, ali smo muški izdržali. Pomislih se kako bi bilo da nas je sve vreme pratila mećava. To bi bilo drugačije doživljeno i opisano.
Sada nam sledi spust ka Tamari. Visinska razlika velika. Tamara se nalazi na 225 m n.v.
Treba spustiti blizu 1300 m. Možda to naizgled nije teško, ali posle trećeg dana pešačenja, svaki metar je kilometar.
Momci, spremite kolena! Zategnite obuću. Nemojte da vam nokti stradaju. Ako sam nešto kroz višegodišnje pešačenje naučio, to je da je bol noktiju nešto što može i te kako da te izbaci iz stroja. Stoga svima pri kupovini obuće za planinarenje, pešačenje, preporučujem obuću za broj, broj ipo veću.
Krećemo naniže. Kako je utabani sneg po putu, da smo znali da ponesemo kliska, pa da se naniže provozamo.
Neko reče, vodite računa, putevi jesu očišćeni, ali leda i snega još uvek ima i može nam napraviti problem. Oprezno dok se ne spustimo na asfalt. Kako se niže spuštamo, put postaje čistiji, suvlji, tako se saobraćaj povećava.
Pamtim reči jednog momka, zaustaviše nas juče na putu ka Plavu.
Znaju ko smo. Izrazili želju da se sa nama slikaju. Ponudiše nas da popijemo po jednu. Kažu dobra loza. Stvarno dobra. Vrhunska!
Kaže jedan od njih, na 24-om kilometru od granice ćete naići na smokve i nar. Tamo je mediteranska klima. Mi i oni smo dva različita sveta.
Tako i beše!
Kako smo se spustali, osetismo drugačiju klimu. Blagodat mediterana. Topliji i drugačiji vazduh. Nije više ni bilo onako hladno. Raskomotili smo se. Zaustavljam grupu i molim za dva minuta pauze, da skinem jedan par čarapa, jer počinju da mi smetaju. Seli smo pored puta i pričamo o hrani. Čim se priča o hrani postajemo gladni. Hrana nam je u kombiju. Nismo poneli jutros napravljene sendviče, osim proteinskih čokoladica. Bojan se javlja i kaže… imam ja neke sendviče na dnu ranca, nosim ih još iz Niša…Ja sam se odmah ogradio i rekao da ih neću jesti. Previše stoje u rancu. Četvrti je dan. Ostali uzimaju, gladni su! To me podseti na jednu priču u nedostatku hrane. Naši preci su jeli suv u zrnu kukuruz i pekli su kožne opanke i tako smirivali glad. Tužno.
Mi nismo u takvoj situaciji. Izdrzaćemo!
Kako se spuštamo tako je sve više i više planinskih potoka i reka. Svi su zelene boje. Ono što je na mene ostavilo utisak je to, da su puni smeća. Da, smeće je vidljivo svugde kraj puta, u vodotocima, voćnjacima. Naidjoh na tetrapak litarskog Imlekovog mleka. Bačeno kraj puta sa ostalim smećem. Možda je stanje gore nego kod nas ili smo tu negde. Pomislih se ako je ovde gde nema mnogo ljudi ovako, kako je tamo gde ih ima više?
Nailazimo na prvo uredjeno selo. Zove se Selce. Izgradjene hidroelektrane duž reke. Onolike vode treba iskoristiti, zašto da ne!
U onim gudurama i stenama ne mogu nikome zatrebati. Voda i vodopadi na sve strane. U selu već ima ljudi.
Kako koga sretnem, uredno se javim sa Mirdita. Otpozdravljaju.
Nastavljamo da se spuštamo. Taman pre izlaska iz mesta Selce, u susret nam dolazi dobro poznati kombi. Gledaju nas sa dozom neverice. Valjda ne veruju da smo to mi. Uspeli ste? Pregazili ste Prokletije? Rešen je najteži zadatak. Zadatak u smislu da smo se ozbiljno pripremali da ovaj deo predjemo po kakvo god vremenu. Jednostavno smo bili spremni.
Nakon kraće pauze i okrepe nastavljamo dalje… Po navici ne pravimo duge pauze, jer se noge i listovi hlade, a kad se ohlade, onda i bole.
Nema vojsko opuštanja, komanduje Rade. Rade je po njegovom kazivanju gornjo-milanovački vojvoda. Čist Šumadinac!
Raportira mu rezervni poručnik Boban Hadži Stojković! Vojvodo, stanje je redovno! Svi vojnici na broju. Umorni i bez novonastalih žuljeva. Spremni da nastave put.
Vojvodo, dozvolite da se udaljimo?
Napred junaci! Samo napred!
Maršom do slobode!
Odgovara stari vojvoda!
Izlazimo iz Selca. Reka postaje sve veća. Zelenija. Okolina pitomija. Već po dvorištima vidjamo stada ovaca. Drugačije sorta nego naše u Srbiji. Kako sam zaljubljenik u reke, vodu, uzeh da pogledam o kojoj se lepoj reci radi? Na karti piše reka Cijevna. Neverovatno! Znači Cijevna nastaje u Albaniji, a u Crnoj Gori se uliva u Moraču. Reč po reč i nadomak smo Tamara. Sa uzvišenja vidimo naseljeno mesto.
Dolazimo i na sam ulaz smo se zaustavili. Ovde levo na brdu nam je smeštaj. Skrećemo uz kamenito uzbrdo. Čekamo, uvidjamo da nije tu. Pogrešili smo!
Mi smo ipak dole u centru naniže.
Baš tamo gde su ona svetla, doviknu neko!
Stižemo do smeštaja. Hostel se zove RIREYIANA. One koje put nanese preporučujem! Gostoprimstvo, doček, posluženje, druženje i ispraćaj gostiju na vrhunskom nivou. Domaćinski!
Parkiramo kombi i kao po običaju ajmo sve stvari prenosimo do soba.
Dolazimo do velikih ulaznih vrata, treba se na sprat popeti spiralnim stepenicama. Neko mi reče, ti sa tim rancem, što si pola Prokuplja poneo, teško ćeš proći. Nemoj da mi kažete dva puta, poneću i ranac, i stepenište! Počesmo da se smejemo. Penjemo se i ulazimo u sobe. Sobe prelepe. Cvetni aranžmani na sve strane. U velikom holu sto pun voća. Baš su se potrudili da se osećamo kao kod kuće. Grejanja po sobama klimom, nije loše. Ovde je mediteranska klima. Nema velikih minusa. Bojleri puni tople vode. Vreme je da se posle nekoliko dana brisanja vlažnim maramicama, napokon istuširamo. Sve su mi preci na pameti. Gde su spavali? Gde su se kupali, ako uopšte jesu? Gde su jeli? Šta su jeli? To su bile muke teške, trebalo je preći Albaniju peške i stići do Krfa.
Nakon tuširanja, oblačim pidžamu i ležim u krevet. Moram dobro sprejevima da istretiram stopala. Gavez mast mažem i masiram listove. To mi je najbitnije. Šaljem poruke kući da sam dobro, da smo u smeštaju i da je smeštaj fenomenalan. Uglavnom je sve u redu, osim pratećih bolova!
Milanče i ja u sobi. Ogovaramo i prepričavamo dešavanja današnjeg dana. Dobijamo poruku da sidjemo dole u prostoriji desno pored prodavnice. Pete bole, ali moramo. Nije lepo da nismo sa svojima. Silazimo. Toplo je. U kaminu se čuje pucketanje drva. Prilično lep prostor. Prilagodjena putnicima namernicima. Na stolu nema šta nema…Gazdarica nam donosi tanjire i pribor za ručavanje. Na stolu je je moja rakija i Milanovo vino. Moramo nazdraviti današnjem danu prvo rakijom, a posle večere valja se popiti jedna-dve čaše vina.
Svi smo dobro podneli današnju maršrutu, uz jedan mali peh, koji iz poštovanja ovde neću opisati, ali vas savetujem i ono što nikome kao vodič ne bih dozvolio, to je…Nikada ne pokušavajte prečiti nepoznate staze, pogotovo na nestabilnim terenima, ako već imate izbor i stabilan put kojim ćete sigurno doći do odredišta!
To što je preče, naokolo je bliže! Najdobronamerniji savet.
Da se vratim za stolom. Za večerom nam se pridružuju i dva novonajavljena hodočasnika Dušan Dule Djoković i Nebojša Neša Jevrić. Ljudi u godinama. Rukujemo se i upoznajemo. Ne poznajemo se.
Dobro nam došli! Odgovaraju, bolje vas našli! Čuli za nas i pridružili se!
Došli su svojim autom, džipom! Kao što negde napisah, lepo nas je biti što više i imati još jedno vozilo u pratnji. U priči od Nataše saznajem da sutra imamo jedan veliki uspon. Serpetnine su pred nama. Kaže jedva smo se spustili. U tom trenutku mi beše malo čudno, jer znam da je rečeno da idemo prema Skadarskom jezeru, sve je ravno. Kako god, što se mora, mora se!
Ajde sada da nešto večeramo, ceo dan smo na čokoladicama i voću. Trebaće nam snage za sutrašnji dan.
Rade kreće da se kod gazde raspituje o stazi koja vodi sa druge strane reke. Išao bi sutra tom stranom. Hoće da izbegne asfalt. Tu se crtaju mape, vade se karte, ali sporazumevanje otežano. Ni Rade, nit gazda engleski, obojica translejtuju na mobilnom telefonu. Situacija urnebesna. Gledam ih, kao da gledam dva vojnika srpske i francuske vojske, na čemu su oni pisali i kako su se sporazumevali?
Ima jedno nepisano pravilo, kad je najsladje, prekidaj!
Idemo na spavanje, mora se odmoriti za sutra. Odgegasmo se nekako na prstima do sobe. Ostao sam budan taman toliko da napišem kratku objavu o današnjem danu i da izbacim koju sliku na fb. Očekuju ljudi. Prate me prijatelji. Navijaju. Brinu. Poruke podrške šalju.
Hvala vam još jednom.
Tonem u san…
Laku noć, drugari!
Nastaviće se…
