Piše: Boban Hadži Stojković
Dan 2. – Dobro jutro, Metohijo!
Budim se. U trenutku ne znam gde sam. Ajmo jedan restart u glavi, što bi rekli mladi! Tu sam. U Peći.
Napolju još uvek mrak. Još nije svanulo. Kiša cele noći pada i ne razmišlja o prestanku. Padala je i onda kada se naša vojska pre 110 godina povlačila.
Identično vreme. Simbolika!
Ustajem. Na prstima odlazim do toaleta, da ne bih druge budio i ako je vreme da svi ustanemo. Čuju se glasovi na gornjem spratu. Gornji dom kuće čine Dragana, Nela i Milan. Uveliko se spremaju. Budim i donji dom. Ajmo momci, ustajanje!
Pakovanje i raspakivanje postaje već normalno. Nomadski je ovo život!
Stalno ćemo se seliti…
Odvojite hranu za usput. Iz velike kutije vadim kesu, Danče mi je umesila kiflice da mi se nadju.
Jedan po jedan izlazimo ispred kuće i iznosimo rančeve. Svi smo na okupu. Spremni ko zapeta puška.
Policajac koji jutros dežura je oran za razgovor, onaj od sinoć, to nije bio! Možda smo mu poremetili planove.
Ko zna? Zamolili smo ga da nas uslika grupno za uspomenu. Slikamo se.
Nemamo puno vremena. Očekuje nas ni malo lak teren. Krećemo ka patrijaršiji i Rugovskoj klisuri.
Rugovska klisura, spomenik prirode! Proglašena je zaštićenim područjem 1985.godine. Duga je 25 kilometara i duboka preko 300 metara. Prostire se od Peći na istoku do Čakora na zapadu.
Na ulazu u kanjon nalazi se Pećka patrijaršija, istorijsko i duhovno sedište Srpske pravoslavne crkve. Nama je to današnja polazna tačka.
Već posle desetak minuta od polaska iz crkve Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja stižemo do patrijaršije. Do trenutka dolaska do patrijaršije ni od koga nismo doživeli neprijatnost. Izlazimo iz kombija. Oblačimo kišne kabanice. Kišu kao da neko sipa, ne prestaje. Okupljamo se da bi napravili jednu grupnu fotografiju ispred ulazno-dvorišnih vrata patrijaršije.
Za uspomenu. Tada se dogadja nešto, što mi ostavlja gorak ukus u ustima, i što mi i sada dok pišem unosi nemir. Iz kućice izlazi policajac i oštrim, britkim jezikom, neprimerenim službenom licu, ljutito, bezobrazno govori… ajde bežite tamo preko puta ulice, nemoj da ja reagujem po zakonu! Šta znači po zakonu? Možda da potegne pištolj? Ne znam. Dok sam bio vojni policajac u uslovima u kojima sam bio, trudio sam se da pre svega budem kulturan, bilo da je ispred mene bio Albanac, Turčin, Rom, Srbin. Takav sam ostao i do današnjih dana.
Poštovanje zavredjuješ poštovanjem!
Razmišljam, ako mi doživljavamo ovakvu neprijatnost, ko zna kroz šta prolazi srpska zajednica koja živi u okolnim pećkim selima? Narod je taj koji uvek ispašta. Medju nama zavlada neka čudna tišina, ali ne iz straha, više je posledica besa. Ljudi, ajmo preko puta, ne trebaju nam problemi. Vidite da je nadobudna budala i može nam napraviti problem.
Kako ova deonica spada u najrizičnije deonica našeg hodočašća, obezbedili smo preko starih planinarskih poznanstava da sa nama u društvu bude i jedan pećki planinar. Inače službenik policije u Peći.
Krenuli smo uz Božiju pomoć. U hodu se slikamo kraj patrijaršijskih zidina. Korak za korakom. Junak za junakom!
Bistrica jaka i mutnjikava. Reke metohijskih planina nisu pitome kao moje u Toplici. Ove su brze i hladne! Prolaze kroz stenovite formacije.
Ne treba biti previše geografski potkovan, da se ne primeti da je na mestu klisure nekada bio lednik. Tokom pleistocena, klisurom je silazio Pećki (rugovski) lednik i kod patrijaršije stvorio 260 metara visoke morene. Morene su glacijalni sedimenti i oblici reljefa nastali akumulacijom kamenog materijala koji ledenjaci (glečeri) drobe, prenose i talože.
Za sve nas je ovo stresna situacija. Put vijugav, okomite stene, tuneli. Malo pa malo odroni. Saobraćaj je gust za ovakve vremenske prilike. Mesta za pešake uopšte da nema.
Hodamo, skoncentrisani na korak. Za razgovor nema vremena, kiša nam ne dozvoljava. Kombi nas u stopu prati. Za volanom je Nela, a sa njom u vozilu je i naš današnji pratilac. O pauzama ni ne razmišljamo.
Kosovska policija nam nije dozvolila prelaz van graničnog prelaza. Iz ovog ugla, bolje što se tako završilo! Sneg od jednog metra na Čakoru, nisam siguran da bi ova ekipa mogla prtiti. Deset i više kilometara prtiti sneg dubok skoro metar visine je posao za 30 spremnih planinara. Krivo sedi, pravo zbori!
Dok hodam krajičkom oka gledam u bogatstvo prirode koje klisura pruža. Voda na sve strane. Nestvarni vodopadi. Vodeni izvori izbijaju iz stena. Priroda se ovde baš potrudila. Prvi put sam u klisuri. Moji preci su bili tada, a ja sada! Dok pišem kroz glavu mi prolazi pesma…Ja vragolan i moj deda…on nekada, a ja sada!
Slikam i snimam kad god mogu.
Sa leve strane puta su napravljena odmorišta za pešake namernike, a na svima njima pored objašnjenja gde se trenutno nalazite i kilometraža koliko ste udaljeni od centra Peći. Potrudila se turistička organizacija da oplemeni prostor Rugovske klisure.
Idemo u kolonu, pa se malo raštrkamo i sve tako. Nismo svi isto fizički spremni. Čekamo se i hrabrimo. Na jednom od takvih odmorišta iznenada nas presreće policijski džip. Izlaze trojica službenika i rasporedjuju se u poznatu formaciju za hapšenje. Neprijatna situacija na pomolu.
Jedan od njih sa činovima nam govori nam na lošem srpskom… Što mi pravite probleme? Sreća je naša da smo u pratnji imali njihovog kolegu, koji se sa njima upustio u duži razgovor i objasnio da smo planinari i šta nam je današnji cilj. Nedugo nakon što su oni završili razgovor, jedan od njih vadi papir i čita naglas imena učesnika.
Znači li to da je ovo bila predstava ili su oni dobili zadatak da nas malo zaplaše? Možda je ovakva reakcija bila lični hir? Oni ipak znaju za nas, čim na papiru imaju naša imena. Dok jedan od njih čita redom imena nas petoro, mislim se, zašto imena još dvoje saputnika nedostaju? Biće problema. Medjutim, ne! Shvatam da je pročitao imena onih koji su prijavljeni i zatražili od kosovskih institucija da predju granicu van graničnog prelaza. Upozoravaju nas da nam to nije odobreno i govore nam da nam je zadnja tačka do koje možemo doći mesto Kućište.
Kućište, 1204 m n.v. se nalazi podno granice sa Crnom Gorom. Prihvatamo upozorenje i krećemo dalje. Kako put odmiče, sneg postaje sve dublji, a padavine sve jače.
Na nogama nosim patike. Vodonepropusne. Nadam se da je jesu. Kamašne sam navukao za slučaj dubljeg snega. Uspon je sve vreme. Na nekim mestima prečimo male serpentnine. Počinje da bude naporno. Koraci zbog mokrog snega sve teži. Proklizavaju. Mokri smo od kiše, mokri od znoja. Ne znaš sta je bolje, ići sa ili bez kabanice? Stajemo da se malo okrepimo i dušom danemo pored jedne usputne prodavnice.
Policija nam je uvek u blizini. Prate nas. Već je dva sata popodne.
Dok stojimo, osetih da mi se prsti na nogama brzo hlade. Kažem sebi, samo da nisu mokri. Medjutim, od velike vode, snega i gore tex je propustio. Nema veze. Idem u patikama do kraja, pa šta bude neka bude! Ko sad da vadi duboke cipele iz velikog ranca. Pitah još koliko imamo do Kućišta? Kažu, oko sat ipo vremena hoda. Nije to ništa za prekaljene borce. Uvek su mi u mislima moji preci… kako je njima bilo? Kako su se oni nosili sa mokrim i hladnim nogama? Retko je ko tada imao čizme. Mahom se hodalo u kožnim opancima sa vunenim čarapama, a kad se sve to nakvasi, e to je već…
Nastavljamo dalje ka Kućištu. Sneg je svakim kilometrom dužine, a metrom visine, dublji! Pahulje pojačavaju. Vejavica. Sneg se gomila na glavama, gomila nam se na ramenima. Postajemo hodajući Sneško Belići.
Pohvaliću kulturu vozača koji su se susretali sa nama. Uvek kad bi nas ugledali, prilagodjavali su brzinu i na pristojan način zaobilazili.
Idem prvi. Malo po malo i ugledah tablu Kućište. Pravim pauzu da sačekam ostale. Blizu su. Ne zaostaju mnogo. Dogovaramo se da odemo do mosta. Do tog mesta smo od policije dobili dozvolu da dodjemo. Policija nas tu čeka. Čekamo da stigne kombi, tempo je bio veoma jak. Ovde snega ima u izobilju. Okupljamo se i u koloni pravimo snimak za uspomenu.
Ostade velika žal za Čakorom, ali kao što gore napisah, bolje je tako.
Nakon slikanja, čestitamo jedni drugima na uspešnom završenom pešačenju. Malo je reći da smo srećni, nekako smo više ponosni.
Skidamo mokru garderobu, presvlačimo ono što možemo i sedamo u kombi. Mokre pantalone su ostale, osušiće se na meni. Stopala mi se ubrzano hlade. Skidam patike da vidim koliko su propustile? Sve je mokro. Kako sada do drugih patika? Sve je zatrpano. Setih se da su mi vunene čarape u manjem rancu negde pri vrhu. Brže bolje ih nadjoh. Skidam mokre čarape, navlačim vunene. Dušu su mi ugrejale!
Dok polako silazimo ka Peći, slikam prelepe snegom pokrivene pejzaže. Ništa mi neće promaći. Kad nisam mogao dok sam hodao, sad mogu! Nakon nekih sat vremena stižemo u Peć. Rade poklanja knjigu “Manastiri Srbije” potpisuje i zahvaljuje se našem današnjem pratiocu na dobrom poslu. Pozdravljamo se i isplaćujemo ga za njegovo angažovanje. Hvala mu! Jes da nas je odrao, ali nam je i poslužio u nekoliko slučaja.
Prolazimo kraj patrijaršije i ostaje žal što nije bilo vremena posetiti je. Biće prilika!
Idemo putem Peć – Kula – Rožaje, ka graničnom prelazu sa Crnom Gorom. Prevoj kojim prolazi put se nalazi na 1900 m n.v. Ne razmišljamo mnogo o tome šta nam se sve može desiti.
Kroz Peć se jedva probijamo. Gužva. Na stotine i stotine automobila. Iznenada nam ispred kombija iskače devojka. Malo je falilo da je udarimo. Rade refleksno koči. Gestikulacijom rukama joj govori, gde si krenula!? Ona se uplašeno izvinjava.
Rade deluje kao ozbiljan i stabilan vozač, što se narednih dana pokazalo kao tačno.
Izlazimo iz grada i krećemo putem ka graničnom prelazu. Nije prošlo mnogo, čujemo Nelu, spremite lične karte, blizu smo. Nela Petrović, medicinska sestra, planinarski vodič 2.kategorije je na ovom putu bila naš glas razuma. Uvek spremna u datom trenutku da pomogne na pravi način.
Predajemo službenom licu lične karte. Očekujemo brzi pregled i prolaz bez problema. Medjutim, menja se situacija. Nakon nekih 15 minuta nam govore da se preparkiramo tamo udesno i da sačekamo. Prolazi prvi sat i već postaje jasno da nam se nešto sprema. Niko ne zna šta! Svi razmišljaju o najgoroj soluciji. Da budemo vraćeni u Peć, gde bi nas ispitivali o našem hodočašću, ili će neko biti uhapšen.
Nakon nekog vremena pitamo, da li možemo do toaleta? Službenici nas puštaju do službenog toaleta i tu vidim da situacija nije bas toliko zategnuta. Prolazi i drugi sat. Stiže još jedno policijsko vozilo. E to već uozbiljuje situaciju. Od stresa lagano kreće smeh. Zezamo se i nagadjamo, ko će biti uhapšen? Svi muški predlažu sebe, žrtvuju se unapred! Stresno i smešno.
Jedan kaže mene će zbog ovog, drugi ma mene će, ja sam bio u ratu itd…
Već dva sata i petnaest minuta čekamo. Rade izlazi da pita u čemu je problem? Napokon su se smilovali. Prilazi nam službeno lice koje nam saopštava, da su petoro sa spiska dobili meru zabrane ulaska na Kosovo u narednih godinu dana. Objašnjenje je šturo, kažu da nije do policije, već im je to stiglo od agencije za bezbednost Kosova.
Tako usmeno popismo po prvi put zabranu. Ni krivi, ni dužni! Narednih godinu neću moći na Kosovo i Metohiju. Proći će i to!
Traže od nas da izadjemo vani da nam pregledaju stvari. Kad su nas videli da smo već smoreni, jedan koristi neprimeren komentar da možda medju stvarima krijemo kalašnjikov itd… Ipak su popustili i pustili da produžimo put. Neki su nam poželeli srećan put i upozorili šta nas očekuje ka prevoju.
Već je pao mrak. Idemo ka prevoju. Raspodelili smo težinu u kombiju, da bi bolje gazio sneg po putu. Sreća pa nije bilo mnogo vozila koja bi nam napravila problem, te smo se nekako izvukli i došli do crnogorske granice.
Rade vozi, divim mu se! Ovim putem mu se i zahvaljujem!
Na crnogorskoj granici brzo završavamo i upućujemo se ka Rožajama, tj. ka Beranama. Tamo su nas na večeri ugostili Nelini drugari. Njih trojica. Posle svih današnjih stresova, napokon nešto lepo da se desi. Prijatna atmosfera. U razgovoru sa jednim od njih, Aleksandrom Balevićem, rodom iz Šekulara, planina Mokra, saznajem da imamo zajedničke prijatelje i da ćemo ih obavezno pozdraviti. Idemo! Opet žurba. Moramo i do Andrijevice, u restoranu Most nas čeka vlasnik i njegovi gosti guslari. Ulazimo u restoran, sedamo za sto. Vlasnik nam se po malo ljutito obraća, što nismo prvo kod njega došli. Ubedjujemo ga da je moralo tako…
Stolu prilaze momci da se pozdrave i medju njima vidim jedno poznato lice, Miloš Gašević! Moj Prokupčanin u Andrijevici!? Drago mi je da smo se videli! On i njegovi drugovi guslari su nam priredili jedno mini guslarsko veče. Uživali smo i pevali zajedno! Zdravo nam bili!
U našu čast je mikrofon uzeo vokalni solista Dule Rajković, peva nam svoju pesmu… “Ivana se kroz Berane šeta”. Poznati hit koji je napisan pre 20 i više godina. Uz muziku i piće bi ostali do jutra, ali je vreme da se krene. Sledeća destinacija i naše konačište je kod Fara u Plav. Pozdravljamo se sa celim restoranom. Moramo krenuti. Neki bi da ostanu još malo.
Dolazimo u Plav. Prvi put sam u ovom malom crnogorskom gradiću. Snegom je zatrpan. Bajkovit! Živo mesto. Puno ljudi, dece. Parkiramo se u nekom dvorištu. Na sve strane se čuje zvuk agregata. Juče je zbog velikog snega pao dalekovod i nemaju struju. Agregat radi i u dvorištu našeg konačišta. Vlasnik nas dočekuje i moli da ne uključujemo grejalice. Zbog hladnoće ćete dobiti po dodatno ćebe. Vode tople nema. Hladna u izobilju. Blage pripreme za plivanje za časni krst. Medju nama njih dvoje tradicionalno plivaju.
Penjemo se stepenicama. Po običaju kad su noge teške sobe su na zadnjem spratu. Tako i u ovom slučaju. Razmeštamo se po sobama. Grabimo prvu na koju naidjemo. Samo da se dočepamo kreveta. Dok se raspremao Milanče i ja razgovaramo o današnjem danu, šta se sve moglo dogoditi i kroz šta smo još mogli proći.
Na stresne situacije ne možeš navići, jednostavno su neizostavni deo ovakvih putovanja, iskreno, nismo se ni nadali da će sve ići kao po loju.
Odlazimo na počinak. Sutra nas očekuje naporan dan. Probaćemo da se džipovima prebacimo do iznad sela Velika podno Čakora, pa da delimično prodjemo zamišljenom maršrutom. Biće teško. Bilo je i njima. Zaslužili su. Nećemo ih obrukati.
Laku noć, drugari!
Nastaviće se…
