Piše: Boban Hadži Stojković
Dan 1. – Niš. Početna stanica. Konstantinov grad!
Grad koji je u prošlosti prošao kroz teške periode. Od rimskih, turskih, nacističko nemačko-bugarskih okupatora, svi su u ovom gradu ostavili svoj trag.
Praštamo, ali ne zaboravljamo!
Vraćam se na ono zbog čega sam rešio da pišem i opišem naše hodočašće po danima, onako kako sam ga doživeo…
Priprema za hodočašće putevima srpske vojske traje skoro tri nedelje. Tog 21.decembra dobijam poruku od Milana Lapčevića da se pridružim grupi. Grupa će hodočastiti preko Kosova, Crne Gore, Albanije i završiti svoj put na Krfu.
Nisam dugo razmišljao.
Krf, Vido, Albanija!
Svašta mi je u trenutku prošlo kroz glavu, a pre svega želja da se na neki način odužim svojim precima.
Ići ću putem kojim su se povlačila njih četvorica, možda i više njih, to nikada neću saznati!
Na poruku i poziv odgovaram sa, DA!
Od tog trenutka kreću ni malo naivne pripreme. Kako sam po prirodi odgovoran, posvetio sam se, razradio i upoznao sam se sa svim problemima sa kojima se na hodačašću mogu susresti.
Nije to što kažu stari ljudi “Pljuni i zalepi”.
Ne ide se na takav put nepripremljen. Svoje planinarsko iskustvo sam prilagodio sasvim drugačijim naporima i to pre svega dugom isrpljujućem pešačenju! Treba biti jak i izdržljiv. Jesam i jedno, i drugo, ali su ovi napori drugačiji od svih koje sam do sada imao! Ovi su pre svega bili emotivni i stresni.
Koristim ovaj trenutak da se kroz napisani tekst još jednom zahvalim svima na nesebičnoj pomoći. Posebne zasluge nosi moje Danče!
Njihova pomoć mi je pomogla da pripremim sebe na pravi način.
Naglasak sam bacio pre svega na adekvatnu obuću, vrhunske čarape i antiperspirante koji će se pokazati kao pun pogodak. Treba sačuvati stopala! Što bi, Dana, rekla…”mamicu ti tvoju, i posle Albanije, stopala ti ko u devojče”.
Dan za danom, brzo prodje! Vreme leti.
Došao je i taj 9.januar. Dan polaska.
Spreman sam! Jedan ekspedicijski i jedan manji ranac. Problem viška stvari u rancu nemam samo ja, već svi. Poneo sam i što treba, i što ne treba. Zlu ne trebalo. Nek se nadje!
Manji ranac će sve vreme puta biti na mojim leđima. U njemu nosim sve ono što mi je na dnevnom nivou potrebno. Tu je i artiška prokupačke zemlje. Čiča Nikolina želja da odnesem njegovom pradedi, a mom čukundedi! Kaže, ponesi sinko, deda Mirko je odio po nju nekad davno.
U rancu su mi 20 voštanih sveća iz crkve Svetog Prokopija i ikona Sv.Prokopija. Doneti nekome ikonu simbolizuje darivanje blagoslova, duhovnosti i mira.
Smatra se darom poštovanja koji unosi blagoslov svetitelja u dom.
Pozdravljam se sa svojima.
Ljubim Danu, ljubim majku, ljubim sestru. Ljubim moga Arija!
One u isto vreme tužne, ali i radosne zbog mene. Suze se vešto kriju.
Vidim to. Ni meni nije lako, ali da je lako, Albanijom bi prošao svako!
Tihomir, moj sestrić, dolazi po mene da me prebaci do glavne autobuske stanice u Prokuplju. Po dogovoru kod autobuske čekam kombi! Kombi koji će nam skoro sve vreme puta biti pratnja. Stiže kombi! Stiže Rade!
Rade Knežević, kolega planinar iz Leposavića, inače rodom iz Gornjeg Milanovca. Šumadinac!
Ubacujem stvari. Pozdravljam se sa Tihomirom. Grle se ujak i sestrić. Vidim da ni njemu nije svejedno.
Govorim mu, ne brini se, ujka nije mačji kašalj, izdržaće!
Bilo je mnogo težih situacija…
Promrmljah kroz osmeh.
Sedoh u kombi. Polazimo. Gas u patos. Idemo preko Doljevca, tamo ćemo na NIS-ovoj pumpi tankirati gorivo.
Žurimo! Vreme klizi. Trebalo bi da stignemo u Niš. Čekaju nas Tv ekipe, drugari planinari (Vlada, Slaviša i Ivana iz PD Mosor-a), žitelji Niša i članice “Kola srpskih sestara”.
Trebalo je dati izjave, reći koju pametnu reč o motivima našeg hodočašća.
Postrojeni, zagrljeni i sa zastavama u rukama, otpevasmo najpevaniju pesmu “Tamo daleko”.
Tamo daleko, daleko od mora,
tamo je selo moje, tamo je Srbija!
Tamo daleko, gde cveta limun žut,
tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.
Tamo daleko gde cveta beli krin,
tamo su živote dali zajedno otac i sin.
Tamo gde tiha putuje Morava,
tamo mi ikona osta, i moja krsna slava.
Tamo gde Timok, pozdravlja Veljkov grad,
tamo mi spališe crkvu, u kojoj venčah se mlad.
Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
ali sam ponosno klic’o, živela Srbija!
Pevali smo je više puta tokom hodočašća, a opevane reči su ostavile dubok trag i zauvek spojili srpski i grčki narod na Krfu.
Nakon slikanja i snimanja, pozdravljamo se sa onima koji su došli ispratiti ovu družinu. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak je poklon članica “Kola srpskih sestara”, a to su vunene čarape! Sve me je to podsetilo na staramajke koje su svoje sinove prilikom ispraćaja u veliki rat, darivale vunenim čarapama. Jedne su mi nakon prvog dana pešačenja, dobrog smrzavanja, ugrejale dušu i noge. Hvala “Kolu srpskih sestara” iz Niša!
Nakon pozdrava, pakujemo rančeve, torbe i sedmoro veličanstvenih kreće na put!
Niš – Prokuplje – Merdare itd…
Stižemo u Prokuplje. Čudan osećaj. Moj grad. Gledam kroz prozor kombija i obuzima me neka tuga. Zbog čega taj osećaj, ni sada ne mogu opisati? Tako je to kod lokalpatriota. Oni su u gradu rođeni da bi tu umrli. To smo mi! Prokupčani! Zovu nas, ako niste znali, CREVARI!
Htedoh da ponudim društvu da svratimo do spomenika Gvozdenog puka, ali nam je tajming od početka i sve vreme puta bio u krizi. Za jedan dan je dolazak na Krf pomeren unazad i morali smo se prilagoditi novonastaloj situaciji.
Atmosfera u kombiju svakim kilometrom opuštenija. Ne poznajemo se previše. Jednostavno smo se okupili. Prilagodićemo se!
Uz priču, pesmu, prodjosmo smo Kuršumliju, vozimo se topličkim krajem ka Merdaru. Dolazimo na administrativni prelaz na Merdaru, predajemo dokumenta i produžavamo dalje ka Podujevu i Prištini.
Usputno se dogovaramo da svratimo na Gazimestan. Odakle započeti hodočašće, ako ne sa Svetog Gazimestana? Na ulazu nas dočekuje kosovska policija. Fino i kulturno nam traže dokumenta na uvid. Predajemo im lične karte. Upozoreni smo da se ne slikamo sa obeležjima Republike Srbije, jer mogu imati problema. Ispoštovali smo ih! Ne želimo da zbog nas neko ima problema.
Slikamo se grupno ispred kule na platou. Kamena kula je visoka 25 m. Penjemo se stepenicama ka vrhu. Unutrašnje stepenice kao iz trilogije “Lord od the rings”. Dok se penjemo osećam hladnoću kojom kamen zrači. Kosti mi mrznu.
Izlazimo na vrh! Kula je podignuta 1953.godine po projektu Aleksandra Deroka. Pogled puca na sve strane Kosova i Metohije. Vidi se Šar planina. Vide se Prokletije. Neko reče, tamo daleko idemo…
Gazimestansko polje je u prošlosti bilo poprište velike bitke i to jedne od najvećih u srpskoj istoriji. Kosovska bitka se odigrala na Vidovdan 1389. godine. U bici su poginuli srpski knez Lazar Hrebeljanović i osmanski sultan Murat I, kao i sultanov sin Jakub. Ova bitka je bila jedinstvena u istoriji po tome što su na samom bojištu poginule vojskovodje obeju sukobljenih strana.
Upoznajemo jedni druge sa okolinom i onim što se dalo videti. Svako po nešto što zna. Pravimo grupnu fotografiju na vrhu kule i krećemo da se spustamo. Sunce je već zašlo. Studen zima.
Vreme nam nepovratno curi…
Ljudi idemo!
Sedamo u kombi i krećemo ka Peći.
Mrak je, gledam kroz prozor, prepoznajem deo puta. Imam istančano foto pamćenje. Pitam, da li mi ovo idemo ka Dečanima? Odgovaraju sa da, idemo na liturgiju!
Biti na liturgiji sa brastvom manastira Visoki Dečani je Božija blagodat.
Dok pišem ovaj tekst saznajem da je pre 110 godina na liturgiji u Dečanima bio Kralj Petar, samo dan pred polazak iz Pećke patrijaršije. Tako ćemo i mi.
Sve ovo našem hodočašću daje neku simboliku. Jednostavno kako ja to znam da kažem…Bog sve uredi.
Mrak se odavno spustio nad Metohijom. Dan još uvek kratak! Mesec januar! Žurimo, žurba nam postaje nešto normalno.
Bližimo se manastirskom kompleksu.
Zaobilazimo cik-cak barikade ispred manastirskog parkinga. Ulaz i sam manastir osiguravaju italijanski vojnici iz sastava KFOR-a. KFOR je raspoređen zbog čestih napada albanskih ekstremista, čineći ga jedinom svetinjom na Kosovu i Metohiji pod direktnom zaštitom ovih snaga. Zaticao sam italijanske vojnike, hrvatske vojnike, u razgovoru sa ovima koji ga trenutno čuvaju saznajemo da su Makedonci!
Hvala im!
Lepo bi bilo da tu danas nema vojske i da se suživot normalizuje.
Rat nikome dobro nije doneo. Osim profiterima!
Nije mi prvi put da sam u Visokim Dečanima. Uvek im se rado vraćam.
Visoke Dečane sam prvi put posetio davno, još kao školarac OŠ “9.oktobar”. Nekada su neizostavni deo djačkih ekskurzija bili manastiri Kosova i Metohije. Sada toga nema, na žalost. Težimo ka nečem drugačijem, tudjem, naše zanemarujemo.
Visoki Dečani su svetinja medju svetinjama! Zadužbina je Svetog kralja Stefana Dečanskog i cara nam Dušana. Riznica arhitekture, skulpture i živopisa.
Mošti Svetog kralja Stefana Dečanskog sam celivao dva puta. Sveti kralju Stefane moli se za nas grešne.
Nakon procedure predavanja ličnih isprava, prolazimo kroz manastirska vrata, kroz dvorišnu tišinu hitamo ka dečanskoj crkvi. Liturgija je uveliko počela. Unutar crkve se oseća mir i spokoj. Ugledah dobro poznata lica, Oca Petra i monaha Avakuma. Drago mi je da vidim, da su zdravi i živi!
U molitvi stojim ispred freske Gospoda sa mačem, u svetu jedinstvene freske. Na njoj je prikazan Gospod Isus Hristos sa mačem u ruci. Prihvaćeno mišljenje je da ova scena vuče poreklo iz biblijskih reči Isusa Hrista “Nisam došao da donesem mir, već mač”. Sa svoje leve strane primećujem dvojicu vojnika u maskirnoj uniformi. Prodje mi kroz glavu, i oni su tu da donesu mir manastiru i brastvu što manastiru služi.
Nakon završene liturgije tražim blagoslov od Oca Petra.
Oče Petre, blagoslovite?
Dobijam blagoslov. Hvala mu!
Još malo se zadržavamo da razgledamo unutrašnost crkve. Izlazimo i šetamo dvorištem.
Udišemo mir i spokoj, trebaće nam za buduće dane.
Polazimo ka Peći. Mrak je. Gužva je neizostavni deo kosovsko-metohijskih ulica. Probijamo se i mi nekako. Treba stići i smestiti se. Prespavati. Spremiti se za sutra.
Sutra krećemo ka Čakoru kroz Rugovsku klisuru.
Po prvobitnom dogovoru smo trebali konačiti u Pećkoj patrijaršiji. Šta se promenilo? Ne znam.
Dolazimo kombijem do centra Peći i parkiramo se. Dok čekamo, oseća se neka nelagoda u kombiju. Kao da ne znamo gde ćemo. Da smo zalutali. Rade i Milan izlaze iz kombija i po kiši nešto traže. Po povratku Rade nam govori da tražimo crkvu Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja i da ćemo noćas tu konačiti.
Nakon 20 minuta nalazimo put do crkve. Na ulaznoj kapiji nas dočekuje policija. Parkiramo se u crkvenom dvorištu. Policajac nam pokazuje kuću i odvodi do ulaznih vrata. Saznajemo da je nekada pripadala srpskoj porodici, koja se iselila iz Peći. Crkva ju je otkupila i sada pripada našoj crkvi. Ulazimo. Razmeštamo se po sobama. Sobe tople, neko je uključio grejanje. Ajde da večeramo, ceo dan ništa nismo jeli. Rade pali tamjan, čita molitvu, blagoslovi! U toku večere na vratima se pojavljuje otac Dragan Radovanović. Pećki paroh, koji službuje u parohijskom domu.
Došao je da vidi kako smo se smestili? Razgovaramo i kroz razgovor nas upoznaje sa problemima sa kojima se on kao sveštenik svakodnevno susreće. Uglavnom ga niko ne dira.
U miru i uz Boga drži liturgije. Pogledah na sat, već je deset sati. Ajmo ljudi. Mora se spavati.
Za sutra moramo biti odmorni.
Laku noć.
Nastaviće se…
