Piše: Boban Hadži Stojković
Dan 3.
Noć je prošla za tren. Nismo se kasvetno odmorili.
Dobro jutro, Crna Goro!
Ustajemo. Već je 7 sati.
Spremamo se. Noge i listove moram dobro pripremiti, naprskati sprejevima i namazati mastima, od njih mi sve zavisi. Kreće još jedno jutarnje ludilo. Jedan po jedan se spuštamo sa trećeg sprata niz stepenište i odnosimo rančeve do kombija. U restoranu, koji je u sklopu hostela nam je organizovan doručak. Vlasnik Faro se baš potrudio. Govedja pršuta, kuvana jaja, med, maslac…
Šta ćeš bolje? Danas će nam trebati dosta proteina i ugljenih hidrata. Treba prtiti i probijati se kroz sneg.
Raspitujemo se preko odredjenih ljudi iz policije da li je put prema Čakoru koliko-toliko prohodan i da li bi nas neko mogao izvesti do vrha?
Neko, mislimo na džipove ili motorne sanke…Ubrzo stiže negativan odgovor. Neće niko da rizikuje, niti da stvara sebi probleme. Veoma je riskantno ići visoko u planinu! Planine su u ovom delu Crne Gore veoma opasne u zimskom periodu.
Donosimo odluku koja se pokazala kao najbolja moguća. Idemo u selo Velika. U hramu Sv. Mučenika Kirika i Julite služiće se liturgija, kojoj ćemo prisustvovati. Sramota ili ne, ali moram priznati da nikada nisam čuo za ove svetitelje. Srpska pravoslavna crkva (SPC) praznik Svetih mučenika Kirika i Julite proslavlja 28.jula po novom kalendaru. Koga zanima da sazna više o ovim svetiteljima, može naći na internetu.
Sedamo u kombi. Nakon 15 minuta vožnje magistralom stižemo do mesta Murino. Odvajamo se desno prema selu Velika.
Velika je planinsko naselje (selo) koje se nalazi na istoku Crne Gore. Prvi pisani trag gde se pominje selo Velika, je u Hrisovulji manastira Visoki Dečani pisanoj 1330. godine. Selo je tada pripadalo Srbiji kojom je vladao Stefan Uroš lll Dečanski, a Velika je bila metoh manastira Visoki Dečani.
Dubok sneg je znak da se nalazimo na velikoj nadmorskoj visini. Pogledam na sat, piše da smo na 1230 m n.v.
Na jednoj raskrsnici gde levi krak puta ide ka Čakoru, a desni se odvaja za Veliku se zaustavljamo i parkiramo kombi. Nakon pripreme, zatezanja opreme, kroz dubok sneg krećemo do crkve u Veliki.
Kolotrazi pokazuju da su prošli automobili sa velikim gumama. Džipovi. Pratimo njihove tragove!
Nailazimo na prve kuće. Lavež pasa. Idu nezvani gosti. Miris stajnjaka me uvek vrati u detinjstvo. Dedine i babine krave, Cura i Rada.. lepo je setiti se.
Izlazi žena iz štale, nosi aluminijumsku manjerku verovatno punu mleka. Javljam joj se, dobro jutro! Otpozdravlja. U njenom pogledu se vidi da primećuje da smo stranci, ali ne pita!
Dolazimo do centra sela. Tek nekolicinu kuća vidim. Ovo su planinska sela i drugačije su koncipirana, kuće su razbacane po zaseocima i po familijama. Pogledam na niže i ugledah crkvu, dvorište i ulaznu kapiju. Silazimo kroz sneg i dolazimo do crkve. Iz unutrašnjosti dopire sveštenički glas. Sveta liturgija je počela. Ostavljamo deo opreme napolje i ulazimo unutar hrama. Ljudi po malo začuđeno gledaju u nas. Nisu navikli da im neznanci dolaze na Svetu liturgiju. Poređasmo se kako je gde ko imao mesta. Pojemo zajedno sa ocem Milošem Cicmilom i sa prisutnima. Prilazi mi čovek i tiho me upita, jel ste vi planinari koji idete putevima srpske vojske? Potvrdih mu klimanjem glave. Vidoh po njegovom licu da mu je drago što smo tu i što prisustvujemo Svetoj liturgiji.
Nakon pričesti i uzimanje nafore, reč preuzima čovek koji mi je prišao i upoznaje ostale sa onim što zna o nama.
Ovo su planinari iz Srbije i oni idu putevima srpske vojske. Biće nam čast da budu naši gosti. Tu lično doživljavam nešto što ću teško još negde doživeti. Tolika ljubav, sreća, tolika doza sigurnosti, poverenja, kao da se godinama poznajemo, a da se dugo nismo videli. Ovim ljudima bih i dušu dao, jer su nas dušom dočekali!
Slikamo se ispred crkve za uspomenu. Nikada više ljudi pred crkvom u zimskom periodu.
Pozivaju nas na skromni doručak u parohijskom domu. Dok hodam ka zgradi kroz crkveno dvorište, ugledah snegom pokrivenu robusnu stenu. Videh na njoj ispisana slova, ali su mi zbog snega slova nečitka.
Prilazim bliže i čitam…
“Nek se zna kako su zlikovci iz hitlerovskih divizija skenderbeg i princ eugen 28.jula 1944.godine svirepom zlobom usmrtiše 428 žene, djece i staraca Velike i okoline…”.
Pridjoh jednom mlađem čoveku i upitah ga, šta se ovde desilo? Ovde sam prvi put, ali tek sad saznajem za ovo stradanje. Nas su u školi učili o nekim drugim stradanjima, na žalost!
Čovek mi odgovara.
E, moj brate! Zaklaše nam zlikovci ono najvrednije što smo imali. Za malo da nas zatru!
Ta njegova reč “ZATRU” mi i dan-danas odzvanja u glavi.
Ne bih više o zlodelima. Zlodela su na prostoru Balkana činili mnogi, ne vezano sa verom i nacijom, meni je bitno biti čovek i truditi se biti dobar.
U Bibliji se za dobrotu kaže da je plod Božjeg svetog duha, to jest sile kojom se on služi.
Sve o mučeničkom stradanju nedužne čeljadi i nejakih žena, starih ljudi u selu Velika, pronadjite i pročitajte.
Treba znati gde su sve nacisti i balisti ubijali, i iživljavali se nad nejakima.
Praštamo, ali ne zaboravljamo!
Poziv da se pridružimo doručku u parohijskom domu ne smemo odbiti.
Bila bi to uvreda za domaćina.
Ulazimo u parohijski dom. Vidi se da se radi sa oskudnim sredstvima, onoliko koliko se ima i koliko je dao Bog. Velika je zgrada započeta, završiće se. Nije se završilo, ono što se nije započelo!
U jednoj od prostorija se loži. Prijatno je. Školske klupe. Jedva se ugurasmo u njih. Nisam sedeo u klupama još sa proslave 20 godina mature. Davno je to bilo. Na klupama nema šta nema. Od ića do pića. Bogata trpeza, a mi siti! Pošli smo odmah nakon doručka, ali moramo uzeti makar malo.
Ovde se hrana ne sme odbiti, naljutiće se domaćin! Uzimamo po parče veličke pršute, po parče sira iz krčaga i po parče-dva pečenja. Tu je i proja. Domaćin sipa rakiju. Po jednu! Nazdravljamo. Govor i dobrodošlicu drži Mile Cicmil, otac paroha Miloša. Načitan čovek. Priča o stradanju našeg naroda. Posebno sam mu se zahvalio pri polasku. Tu je i Vasilije Stešević. Porodica Stešević je jedna od najstradalnijih u veličkom pokolju. On je trenutno najmladji naslednik u Steševićima. Gleda na sve načine da nas ugosti. Stavlja nam po tanjirima i ako mi odbijamo. Nemamo puno vremena za sedenje, ni srpska vojska nije puno sedela…
Moramo poći. Lepo je biti u ovakvom društvu, ali nas čeka put. Sa nama izlaze nekoliko prisutnih da nas isprate. Rado vidjen gost se ispraća do kapije, domaćinski. Vasilije je krenuo malo dalje, prati nas do prve raskrsnice, pokazuje kraći put prema magistrali, da se ne bi vraćali nazad. Razmenjujemo imena i brojeve telefona. Sve vreme hodočašća se porukama raspitivao za sve nas, kako smo i kako nam je zdravlje.
Zdrav nam bio, Vasilije Steševiću! Čuvaj nam Podgoricu! Čuvaj nam Crnu Goru!
Krećemo užurbanim korakom!
Danas moramo stići do granice sa Albanijom. Ima bogami skoro 40 kilometara. Kilometri postaju nešto normalno. Više niko ni ne razmišlja o dužini. Sneg i pozitivnost na putu. Zimska idila koju ja odavno u mojoj Toplici nemam. Zaboravili smo prtiti sneg. Imamo nekih 10 km do magistrale. Kolona ide taman onoliko brzo koliko nam uslovi dozvoljavaju. Pravimo fotografije. Grudvamo se. Negde na pola puta sam se odvojio i preuzeo vodjstvo. Odjednom osetih da nisam na pravom putu. Imaju planinarski vodiči taj osećaj. Zvoni mi telefon. Zovu me, vraćaj se kažu, nismo na pravom putu. Odgovaram da sam već krenuo nazad. Dolazim do grupe i odlazim do prve kuće, iz čijeg odžaka se vije dim. Glasno pozvah, domaćine, domaćine!
Izadjoše supružnici, ja se prestavih… Pitam za put? Kažu nazad, pa kod raskrsnice na niže levo. Trebali ste skrenuti desno kad ste dolazili iz Velike. Nema veze. Zalutati 3 kilometara naspram 40 nije ništa. Možemo mi to…
Teren ni malo lak. Uzbrdo-nizbrdo.
Čuje se huk reke. Reka Lim. Izvire iz Plavskog jezera. Duga je 220 kilometara i uliva se u Drinu. Protiče kroz Crnu Goru, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. Stojimo na mostu i posmatramo je… Slikamo se!
Jak vodostaj. Bogastvo plavskog kraja.
Kao što rekoh magistrala bi trebalo biti blizu. Za nekih pola sata smo već bili na magistrali. Sad već kreće ozbiljnije pešačenje. Podloga od asfalta sa zaledjenim i snegom pokrivenim delovima, zadaju nam velike probleme. A ono što je kod mene izazivalo veliki stres je saobraćaj i nekulturni vozači. Bilo ih je mnogo. Vodili smo računa da idemo levom stranom. Grupa se raštrkala. Nismo svi spremni pešačiti tempom od skoro 6 km/h. Kombi nas sustiže. Ko ne bude mogao da izdrži tempo, slobodan je da se preveze. Ne trebaju nam povrede, niti smo krenuli radi dokazivanja. Milan i Bojan zaostaju da ostave deo opreme u kombiju. Osamih se. Rekoh im idem ja mojim tempom, stići ćete me vi…
Ne pamtim mnogo okolinu, sem da su visoke planine gde god pogledaš. Usredsredio sam se na korak i na veoma gust saobraćaj. Zovem moje da im se javim da sam dobro i da napredujem. Sekiraju se.
Kombi me prolazi i pita da li mi treba nešto. Ne, ne treba, hvala!
Nela ipak dodaje kisele krastavčiće, da se osvežim. Legli su baš.
Nastavljam dalje. Ništa se ne dešava, put nema kraja. U daljini ispred sebe videh Milančeta i Natašu, Rade mi iz kombija reče…da su oni ispred mene, prevezli su se malo, jak je tempo, da ne bi imali problema. Pustih korak da ih sustignem. Lepo je biti u njihovom društvu. Sa Milančetom smeh i humor, koji nisam doživeo skoro 25 god. Nataša se baš majčinski ponašala prema nama i u pravim trenucima upućivala dobronamerne savete.
Sustigoh ih. Idu laganijim tempom nego što idem ja.
Jel možete drugari? Kako ide?
Odgovaraju, možemo, možemo!
Da ostanem sa vama kao bodigard ili da produžim dalje svojim tempom.
Oboje mi govore, produži Boki!
Mi ćemo lagano, ne žurimo.
Dobro, odoh ja!
Lepo je da se po nekad čovek osami. Spozna dosta toga o sebi. Pogotovo u nepoznatom okruženju. Čovek vidi šta može i koliko je spreman da izdrži? Na kom je psihičkom nivou? Gde su granice?
U daljini sa desne strane vidim da neko stoji pored magistrale. Kako prilazim, prepoznajem Radeta. Rade nas je nakon svake etape dočekivao očinski. Sa bravo! Sa zagrljajem!
Baš onako kako nam je bilo potrebno.
Ajmo majstore još malo, kaže Rade!
Prelazim na njegovu stranu, a on će…da sačekamo ostale, pa da napravimo jedan snimak? Kažem, može! Blizu su svi, sačekaćemo ih.
Već je Plav, kružni tok. Desno se ide prema Gusinju i granici sa Albanijom. Granica je naše današnje odredište.
Stižu i ostali. Po proceni još nekih 4,5 kilometara. Rade nas snima kako idemo u koloni. Za uspomenu.
Te zadnje kilometre ka granici i ne pamtim previše. Na putu od kružnog toka prema granici nema saobraćaja. Loše vreme. Išli smo mnogo opuštenije i uživali smo u okolnim planinskim vrhovima. Prelep pogled na jezero, na dolinu Grebaje i ako je u tom trenutku bila pod snegom. Obećah sebi da ću joj se vratiti u nekom letnjem periodu i popeti neke od vrhova Prokletija.
Koračamo. Staje auto, a u njemu poznata lica. Faro, vlasnik hostela i kaže…kućice 7, 2 i 1 su vam spremne, a u 7-ci je založen kamin. Ako nešto treba, zovite!
Nakon nekih pola sata eto nama granice. Stižemo jedan po jedan. Tu smo. Pozdravljamo i čestitamo jedni drugima. Stiže i kombi. Rasterećujemo ledja i ostavljamo rančeve u kombi. Slikamo se kao po običaju grupno za uspomenu.
Sedamo u kombi i odlazimo do kućica. Kroz dubok sneg se spuštamo sa pogrešne strane. Šta nam fali, da posle 40 i više kilometara gacamo snegom sa svom opremom koju imamo? Nekako nalazimo put do kućica, ali uz pomoć komšija. Otvaramo i ulazimo. Unutra zadimljeno. Kamin dimi. Tu spavanja nema. Odlazim do kućice 2 i ulazim. Grejanja nema, ali ako se mora spavati, mora! Skidam cipele i čarape. Ulazi Milanče i počinje snimanje. Nema grejanje. Nema topla voda. Tu nastaje smešna rečenica koja je obeležila ovo naše hodočašće…
“Će rade vlažne maramice, ko ga …”.
Nastaje smeh, izazvan verovatno stresnim situacijam. Naš smisao za humor nisu baš svi u grupi prihvatili. Trudili smo se da ne preterujemo, koliko su to situacije dozvoljavale. Nismo svi isti. Različiti smo. Jednostavno je tako.
Nekada je lepo vratiti se u neke lude godine i biti neozbiljan…
Ko se smeje, zlo ne misli!
Nakon većanja i negodovanje donosimo odluku da nećemo spavati u kućicama i zovemo Fara. Faro, da li se možemo vratiti u Plav, da prespavamo u sobama, u kojima smo prethodnu noć spavali? Da! Kako da ne možete. Samo izvinite, nismo menjali posteljinu, niti šta dirali, onako je, kako ste ostavili.
Super!
Ajmo opet opremu iznosi, pakuj u kombi i pravac Plav. Dolazimo opet u bajkovit Plav. Parkiramo kombi u istom dvorištu. Ajmo rančeve na ledja i pravac zadnji sprat. Pete više ne osećam. Sve utrnulo. Jedva čekam da se oslobodim tereta. Ulazimo u sobe i raspremamo se. Rekoh, Milančetu, ne silazim za živu glavu. Medjutim, ostali su sišli i zovu nas na večeru…
Silazimo do restorana i uz večeru se dogovaramo o sutrašnjem danu. Sutra su Prokletije pred nama i tu moramo biti najozbiljniji. Planina ne prašta greške, niti miluje slabije.
Idemo, nema nazad!
Naši preci su išli u mnogo težim uslovima.
Odlazimo na počinak. Plav je u ovim zimskim noćima baš bajkovit grad, bar je na mene ostavio takav utisak. Kao da sam u nekom austrijskom alpskom gradiću. Smeštamo se po sobama i lagano tonemo u san.
Za sutra treba biti odmoran.
Treba biti jak.
Maršom preko Prokletija.
Laku noć, drugari!
Nastaviće se…
