Pošto su, konačno, posle dužih pregovora, sredinom septembra 1912. godine bili usklađeni stavovi balkanskih država za vođenje rata sa Turcima, kralj Petar I Karađorđević je ukazom od 17. septembra (po starom kalendaru) u 17 časova objavio Proglas o opštoj mobilizaciji za rat sa Turcima. Istog dana, ministar vojni je odredio da prvi dan mobilizacije bude 20. septembar.
Iste večeri kada je objavljen kraljev ukaz do 21.30 časova su obaveštene sve divizijske komande a one su u toku noći do 24 časova obavestile sve okružne pukovske komande. Pukovska okružna komanda u Prokuplju je u toku noći obavestila sve sreske i opštinske vlasti i dala nalog da se narodu objavi mobilizacija.
Po unapred utvrđenom planu, koji je godinama brižljivo razrađivan, te noći su na ugovorenim mestima aktivirani znaci za uzbunjivanje u slučaju mobilizacije: paljene su vatre na određenim visovima, zvonila zvona na crkvama, lupale klepetuše na seoskim zborištima… Do jutra cela Toplica je bila dignuta na noge i počelo je pristizanje obveznika na zborišta, odakle su ih predsednici opština vodili na mobilizacijska mesta u Prokuplju.
Tadašnja srpska vojska se sastojala od tri poziva narodne vojske, prvi, drugi i treći poziv i poslednje odbrane mladića i poslednje odbrane staraca.
Prvi poziv su sačinjavali obveznici u punoj snazi, od navršene 21. do navršene 31. godine starosti. Tu su spadali i vojnici koji su u vreme objave mobilpzacije bili na odsluženju vojnog roka. U drugi poziv su spadali rezervisti sa navršenom 31 godinom starosti, do navršenih 38 godina starosti. U treći poziv su spadali oni obveznici od 38. do 45. godine starosti. Stariji od 45 godina, pa do navršenih 60 godina života spadali su u poslednju odbranu staraca. Za današnje pojmove je neshvatljivo da se “starcem” naziva zreo čovek od 45 godina. No bilo je to drugo vreme i drugačiji je bio ljudski vek tada. Ovi iz “Poslednje odbrane staraca” pozivani su samo izuzetno i isključivo za službu u pozadini.
Udarnu snagu srpske vojske činile su divizije prvog i drugog poziva, koje su sačinjavale operativnu vojsku, dok je treći poziv formacijski bio mobilisan samo do nivoa pukova, koji su samostalno upotrebljavani prema potrebi. U vreme mobilizacije, oni su prvi mobilisani i upotrebljeni za zaštitu granice, dok se mobiliše operativna vojska.
Čim je u Prokuplju pukao glas da je objavljena mobilizacija i da predstoji rat sa Turcima, grad se bukvalno preko noći preokrenuo. Nastalo je neopisivo veselje, svi su izašli na ulpce, treštala je muzika, kafane su bile prepune. Pilo se, pevalo i pucalo u vazduh.
Mobilizacija je izvedena takvom brzinom, kakva do tada nije zabeležena u istoriji ratovanja. U Srbiji nikada više nije bila ponovljena. Odmah po objavljivanju mobilizacije obveznici su na brzinu završavali svoje domaće poslove, spremali hranu za put, doterivali odeću i obuću (najveći broj njih je u rat išao u svom odelu), spremali torbe sa najpotrebnijim rubljem i priborom itd.
A onda su reke obveznika počele da se slivaju u Prokuilje. Za četiri dana, koliko je trajala mobilizacija u Prokuplju, ova, tada mala varošica, učetvorostručila je svoje brojno stanje. Na praznim gradskim površinama, bila su uređena mobilizacijska mesta, najviše na desnoj obali reke Toplice, gde se danas nalazi industrijska zona. Gradska policija i žandarmerija nije imala nikakve potrebe da održava red, više je služila da obaveštava obveznike gde su im mobilizacijska mesta. Samo se čulo: “Preko mosta je “Knjaz Mihailo”,”Tamo je drugi poziv”, “Dole je prekobrojni” itd.
Zanatlije u Prokuplju su imale pune ruke posla. Sve kafane su bile pune i zabeležen je rekordni promet. Svi ležajevi zauzeti, sve štale popunjene. Potkivači su imali pune ruke posla, jer su svi želeli da svoju popisanu stoku predaju sa novijim potkovom, jer su znali da će tako sačuvati svoje konje i volove. Sarači su rasprodali sve zalihe amova i ostalog jahaćeg i zaprežnog pribora. Abadžije su ispraznile sve zalihe narodnih odela – u rat se nije moglo sa gradskim odelom. I opančari su odlično prošli. Sve je plaćano gotovim novcem i na licu mesta.
Plaćali su i obveznici i pukovski štabovi. Država je za rat obezbedila dovoljno para i u Srbiji se tada nije znalo za pojam rekvizicije, država je uredno izmirivala svoje obaveze.
Najviše buke u gradu izazivali su četnici iz Lapskog odreda Voje Tankosića, koji su se počeli okupljati još pre objave mobilizacije. Ovi dobrovoljci su dolazili sa raznih strana Srbije, ali i iz drugih država. Posle neviđenog lumpovanja, prvi su otišli na granicu. Među njima je bio i Mustafa Golubić, buduća zanimljiva ličnost u Kominterni.
Dok su se polako u Prokuplju brzo formirali bataljoni i pukovi, prvi je mobilisan 2. puk trećeg poziva, čije je brojno stanje bilo 3.559 vojnika. Oni su izašli na granicu i obezbeđivali je na odseku od Madljike na Kopaoniku, do Propaštice u Jablanici. Polovina ratnog sastava ovog puka je i u miru kod kuće držalo državne puške i municiju i bili su spremni da za 12 časova zaposednu granicu.
Formiran je drugi pešadijski puk prvog poziva “Knjaz Mihailo”, kasnije ovenčan slavom kao “gvozdeni puk”, koji je za samo dva dana mobilisao 4.700 vojnika i podoficira i 60 oficira. Za samo 24 časa odazvalo se 100% oficira, 99% podoficira, 99,5% kaplara i 92% redova. A kada se zna da je puk popunjavan ljudstvom sa prostora od Suve Planine do Kopaonika, da nije bilo železnice i automobila i da se na zborište dolazilo peške, onda je to više nego impresivan rezultat. Pored toga mobilisana su i dva dopunska bataljona sa oko 1.000 vojnika, sve mladića od 21. do 31. godine života.
Zatim je mobilisan 2. prekobrojni puk prvog poziva od 4.600 vojnika i dopunskim bataljonom od oko 600 vojnika, takođe starosti od 21. do 31. godine života.
Mobilisan je i 2. puk drugog poziva jačine 4.095 vojnika i jednim dopunskim bataljonom od 624 vojnika, svi starosti od 31. do 37. godine života.
Mobilisan je i jedan bataljon prvog poziva, jačine 1.000 vojnika, koji je poslat u sastav 6. prekobrojnog puka.
Vojni obveznici koji su imali ratni raspored u artiljeriji, vezi, konjici ili inžinjeriji, odmah su slati u Niš, gde je njihovu mobilizaciju vršila komanda Moravske divizije.
Ukupno, za samo četiri dana, u Prokuplju su od 20. do 24. septembra 1912. godine mobilisane sledeće jedinice:
Pored njih mobilisan je i neutvrđeni broj dobrovoljaca u četnički Lapski odred vojvode Voje Tankosića, koji je odmah otišao na granicu prema Prepolcu.
Pored ljudstva mobilisana je i stoka, konji, jahaći i tegleći, ukupno 1.300 grla, kao i neutvrđeni broj volova za potrebe komore.
Za tih nekoliko dana, koliko je trajala mobilizacija, Prokuplje se bilo potpuno preobrazilo. U njemu je vrilo kao u kotlu. Ulice su, prema svedočenju jednog savremenika, bile toliko pretrpane, da se njima moglo samo polako, provlačiti, nikako brzo hodati. A onda je počeo odlazak na granicu. Prvi je, skoro neprimetno otišao drugi pešadijski puk trećeg poziva da obezbedi granicu. Za njima je krenuo 2. prekobrojni puk u pravcu Medveđe, da odatle, u sastavu Moravske brigade prvog poziva, bočno nastupa ka Prištini.
Odmah za njima je krenuo i 2. pešadisjki puk drugog poziva prema Merdaru. Odatle će u sastavu Moravske divizije 2 poziva, posle teških borbi krenuti u oslobađanje Kosova. Bili su to pravi “osvetnici Kosova”.
Prokuplje se postepeno praznilo, a onda je 24. septembra ponovo nagrnula masa naroda. Pola Toplice se sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj drugi pešadijski puk prvog poziva “Knjaz Mihailo”. Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u naručju, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta puka potpukovnika Vlade Ristića i blagoslova pukovskog sveštenika, uz zvuke pukovskog marša “Drino, vodo hladna”, krenuo je u dvojnim redovima prema Markovom Kamenu, niz Toplicu prema Kumanovu.
Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti, otišli su u ratove, u istoriju i večnu slavu.
Izvor: Knjiga “Toplički vitezovi”, Radoje Kostić
